Био је одбачен од сопственог народа: Ово је прича о Јакову Игњатовићу
Да ли знате ко је био овај човек?
О историји Новог Сада много се пише, али и говори, међутим, постоје и неки догађаји који јесу забележени, али се веома ретко помињу. За такав један догађај везује се име Јакова Игњатовића, познатог српског романописца и прозног писца из 19. века.
Представљамо вам највећу новосадску добротворку: Захваљујући овој жени Нови Сад данас изгледа овако
Нови Сад кроз историју: Човек који је жртвовао сопствену слободу за уједињење српског народа
Игњатовић се родио у Сентандреји. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију у Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд. Био је дубоко уверен да су прави непријатељи Срба дволични Хабзбурговци, а не Мађари.
Пошто се није слагао са вођама српског покрета, јуна месеца 1848, у исто време када је Павле Јовановић (отац Јована Јовановића Змаја) изабран за градоначелника, он је изабран за градског прибележника Новог Сада и постао је секретар Петра Чарнојевића, комесара мађарске револуционарне владе у Новом Саду. У Сремским Карловцима је крајем јуна ухапшен и изведен пред Војни суд, а половином јула осуђен је на затвор до краја борби. У затвору је међутим, провео шест недеља, а затим се под присмотром у Карловцима бавио уређивањем „Весника“, листа Главног одобора Војводине.
После револуције, јануара 1849. године прешао је да живи у Београду.Радио је у редакцији београдских „Српских Новина“ до 1850.После тога је путовао, боравио је у Пешти, затим у Паризу, после чега му се изгубио сваки траг.
Године 1853. вратио се из емиграције у Сентандреју. Године 1854. радио је као адвокат и позван је да уређује „Летопис“ Матице српске. Средином августа 1858. постао је „народни секретар“. у патријаршији у Карловцима, код патријарха Рајачића. Пошто је преузео угледан положај у Сремским Карловцима, Митрополијска штампарија је објавила прву свеску његовог историјског романа „Ђурађ Бранковић“. Међутим, због новчаних проблема и све израженијих личних сукоба са патријархом, које су потрајале до смрти патријарха, почетком јесени наредне године је демонстративно напустио место секретара, а патријарх је спречио даљу штампу и дистрибуцију његовог дела.
У периоду од 1863. до 1879. живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу.
Јаков Игњатовић је своју књижевну делатност развио кад је дошао на место уредника „Летописа“. Написао је више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности. Такви су романи: „Ђурађ Бранковић“, „Краљевска снаха“ и недовршени „Дели - Бакић“; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, „Стари и нови мајстори“ и последњи и најобимнији „Патница“. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друшта у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и „Трпен спасен“.
Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. Умро је у Новом Саду 1889. године.