СИНАНЕ, ХВАЛА ТИ, ХВАЛА ЗА СВЕ! Последњи поздрав легенди која није певала речима, већ срцем
Први међу једнаким патницима, четири деценије је даривао утеху...
Има доста вољених и популарних певача. Али љубав којом је од стране публике и колега током претходне четири деценије обасипан Синан Сакић прерасла је у прави феномен. Та лудница на ивици хистерије, која би настајала кад год би се он дохватио микрофона сажета је у чувеној крилатици “Бог на небу, Синан на земљи” - ако се ова појава уопште може описати речима. Јер, ни Синан није певао речима, већ срцем. Великан народне музике, који нас је напустио у петак, 1. јуна, и који ће данас од стране породице, родбине, пријатеља и обожавалаца бити испраћен на вечни починак на сахрани у родној Лозници, имао је толико хитова да му вероватно не би била довољна ни два концерта да их све отпева…
Али хитови нису били једино што је створило ту необичну наклоност, на граници фанатизма и потпуног безумља. Ако је постојао човек коме није одговарала дивља естрадна прашума, који је захваљујући својој скромности увек деловао као "један од нас" уместо "један од њих", који се не сматра краљем народне музике из простог разлога што је сам себе сматрао једнаким са сваким својим слушаоцем и био брат свим људима који су у стиховима његових песама препознали себе, ако је постојао такав човек из народа, први међу једнаким патницима, био је то он - Синан Сакић.
Његова појава, на први поглед чак неугледна, али препуна тихе, ненаметљиве харизме, и певање у којем је сваки пут давао целог себе, делујући као да ће од неког прејаког стиха да издахне на бини, стапали су се у алхемији најдубљег кафанског патоса о каквом и многи технички моћнији певачи могу само да сањају… Патња маргине, улице, социјалног дна, сиромашних, напуштених и обесправљених, у пуној снази сажимала се у сваком грчу на Синановом лицу, у сваком болном трилеру који је врцао из његовог грла четири деценије дарујући утеху патницима, и изазивајући истовремено неразумевање и гнушање блазираних слушалаца… А он је заправо радио само оно што је једино и могао: „Остаје ми да нестанем, међ‘ људима сличним себи, да корачам путем туге, да се надам само теби...“
Рођен је 1956. године, а након младости проведене у кафанском тезгарењу, током којег је свирао бубњеве, имао је неколико додатних послова, међу којима је било и конобарисање. Тек се на наговор неколицине пријатеља и сарадника, међу којима је био и Хасан Дудић, одлучио за озбиљан певачки ангажман. У студију је прво осванула песма "Растанак крај реке" када је имао 22 године, а у наредном периоду срешће се са Миодрагом Илићем познатијим под именом Миле Бас и то ће представљати историјски почетак Синана каквог га знамо и каквог ћемо га вечно памтити.
КОНОБАР ОТКРИВА: Када је Шабан Шаулић гост у кафани - зна се КО плаћа! То није његов посао!
Као део "велике петорке" Јужног ветра, заједно са Драганом Мирковић, Кемалом Маловчићем, Шемсом Суљаковић и Милетом Китићем, покојни певач је освојио срца милиона тадашњих Југословена, а његови албуми били су међу најпродаванијима. Од тада до последњих концертних делатности претходне године остало је правило да за Синанов концерт није потребна никаква реклама, а да ће до последњег места све бити испуњено. “Чак и да осване један једини, мали плакат, залепљен на једној бандери у Борчи”, причало се, “и последња карта за Синана била би продата”. То је данас већ прерасло у легенду, али онда је то била реалност...
Кафанска лектира
У кафани се ужива у доброј капљици, али и у чашици разговора. А речи нас често воде до великана који остају великани и после гашења последњег светла у локалу. Да ли песмом, или неким другим подвигом, уписали су се у „Кафанску лектиру“, и њихово име увек се потеже када се за столом претресу све дневне теме и првих седам пива, кад се остане без цигарета, и почне да се жали за прохујалим временима. Добро дошли у рубрику која је посвећена њима!
Од раних радова "Још увек те чекам", "Мико, друже мој" и "Јаничар", преко златног доба са "Не тражи је, сине", “Еј, откад сам се родио”, "На Балкану", "Певај ми о њој", "Судбина ме на пут шаље", па до хитова 21. века као што су "Да се опет родим", “Лепа до бола” или "Минут, два", моћ Синана Сакића није опадала, моћ да пре свега искреним приступом материјалу који је добијао допре до слушалаца, чак и ако и нису блиски фолк музици. Према сопственом признању, никада није пристајао да отпева нумеру ако у њој не осети део себе, то се осетило у сваком удисају на свакој паузи сваког стиха.
ЧАК ЈЕ НАПИСАО ПЕСМУ ЗА СИНАНА: "Стварно не знам шта ћу..." Шабан Шаулић скрхан од бола
А није све ишло глатко. Миле Бас открио је да је био једини, или бар један од rethih, који су веровали у Синана од самог почетка. Када је Јужни ветар први пут снимао са Синаном, и када је Миле са плоче сарадницима и пријатељима пустио легендарну “Мико, друже мој”, сви су сместа оценили да је реч о срамотном промашају, критикујући Синанов глас и начин певања. “Људи, шта вам је? Је л’ чујете ви да је ово хит”, одговорио им је Бас, један од најбитнијих људи у Синановој каријери, више од композитора и сарадника, са којим, нажалост, последњих година није био у добрим односима. И био је у праву.
СЦЕНА КОЈА КИДА СРЦЕ! Џеј испред Синановог стана: Само је подигао руке и изустио речи које БОЛЕ
Као да су тада, на почетку, само великани били у стању да осете и виде у шта ће се млади Сакић за коју годину претворити. На једном од раних наступа, легендарни Тома Здравковић пажљиво је слушао тада анонимног певача. Када су га питали што се толико удубио, рекао је: “Овај мали ће за коју годину да вам направи лом.” И Тома је, такође, био у праву.
Као и остали певачи Јужног ветра Синан је био потпуно игнорисан од стране медија, који нису прихватали нови звук који је овај састав донео на сцену, али песме су дошле до људи и запалиле масу. Оно што се тада догодило савршено је објаснио Мухарем Сербезовски, у изјави коју је дао пред Синанов прошлогодишњи концерт на Ташмајдану, за који се, нажалост, испоставило да је био и последњи његов наступ у престоници:
- Кад се појавио Синан, крајем седамдесетих, Шабан и ја смо харали бившом Југославијом. Питање се јављало само: “Шта ће овај сад, поред Шабана и Мухарема, шта он ту тражи?” Кад оно, (смех) за годину дана, постаде он популарнији и од Шабана и од Мухарема! То се није променило ни дан данас. Он је магнет, његова душа најбрже стиже до слушалаца!” рекао је Сербезовски.
Тајну Синановог успеха још сликовитије је описао доктор за рокенрол и највећи народњак међу рокерима, Милић Вукашиновић, када је у једној емисији пре доста година објашњавао да за успех певача уопште није најбитнија техника певања – изабравши, гле чуда, баш Синана као најбољи пример.
- Техника певања није битна, битна је уверљивост! Ја се сећам кад је Синан Сакић разваљивао у бившој Југославији. Кажу, има неки певач који продаје триста хиљада, нигде се није вртео, ни на једној званичној телевизији и радију. Кад сам ја чуо песму “Еееј, откад сам се рооодио, среће нисам имао...”, ја сам се најежио! Па, нормално да продаје триста хиљада!”, присећао се Милић и савршено прецизно објаснио како настају кафанске химне и како се стиче неизбрисиво место у „Кафанској лектири“, у којој су Синанове песме једна од најважнијих лекција…
Када прва кап алкохола дотакне усне у врелој кафанској магли, када болне успомене тек крену да се гомилају у мислима, тада би неки рекли да је још рано за Синана, и претешке јецаје његовог вокала. Али није. Никада није прерано, јер свака тегоба постаје узвишена када се бесмртне мелодије Јужног ветра и Синанов глас поклопе са том првом капљицом, а пут у срце патње тада бива поплочан златним каменом.
И на крају, након свега, тешко је поклонити само текст пријатељу старом, и без суза се опростити с њим.
Речи су у оваквом моменту заиста немоћне, јер ни Синан, да поновимо, није певао речима, већ срцем, и није нас грлио рукама, већ душом...
Хвала му, хвала, за све!