KAO DETE JE PREŽIVEO OLUJU: "Šamarali su mi oca, a mene pitali pucam li tim tenkićem na Srbe ili Hrvate"

- Sinko, kog ti političara voliš – pitao me je komšija veče pre nego što smo pred naletom rata pobegli iz Siska. Ja sam "na keca" odgovorio:

- Slobodana Miloševića!

Koga bih drugog? On mi je bio idol, a gledao sam samo političke emisije te 1992. kada smo proterani prvi put. Ništa crtaći, samo politika! Tako je to kad imaš "čak" četiri-pet godina.

- I, i – nastavio sam kad sam osetio negativnu energiju u vazduhu – i Stipe Šuvara, naravno!

Ni dan-danas ne znam ko je taj Šuvar, ali sam tada znao da je protiv Slobe. Komšija se nasmejao i otišao, a i mi smo sutradan otišli da se, kako sada stvari stoje, ne vratimo u Sisak ni turistički.

Eto, tako mogu da počnem moju klinačku priču o ratu u Hrvatskoj. Ili bi još dramatičnije bilo da spomenem kako smo posle tri godine bežali iz Kostajnice ispred one kolone iz Oluje. Mada je za priču, da bi bila prava holivudska, to povlačenje od nekoliko dana bilo isuviše "mirno". Jest da se razdaljina od Banije do Smedereva u normalnim uslovima obično prelazi za manji deo dana, pogotovo kad niko ne presreta kolonu i na nju ne baca bombe. To Hrvati zovu "traktorijada"!

OVAKO JE POČELA OLUJA: "Ajmo, ubij, ubij! Je**m vam mamu četničku!" (UZNEMIRUJUĆE)

Dramatičnije je bilo tri meseca ranije kada smo išli u posetu rođacima u Smederevo da kupimo knjige za treći razred. Hrvati su zaustavili naš auto kod Jasenovca, a ćaleta su pola sata šamarali i ispitivali u obližnjem šatoru. U dokumentima se vodio na Liku gde se tad već ratovalo za razliku od Kostajnice. Na rastanku su mu poručili kako na nekakvoj "crnoj listi" ima jedan Knežević iz Like i kako im je žao što to nije on. Mene su samo pitali da li imamo neko oružje u kolima i na koga pucam iz tenka sa kojim sam se igrao na zadnjem sedištu – na Srbe ili Hrvate. Na prvo pitanje su dobili kratko "ne" iako sam znao da nosimo municiju za pištolj i desetak bombi u kutiji za jaja.

- Ja iz tenka ne pucam, ja se samo igram njime – glasio je dečji odgovor na drugo pitanje. Dovoljno da dobro odigram ulogu i pođemo dalje ka Srbiji.

Sasvim pogubno po priču bi bilo ako bih počeo da opisujem kako smo se u rodnom Sisku družili sa komšijama raznih vera i nacionalnosti. Preko puta nas su živeli muslimani koji su kad je zaratilo bili na strani Srba. Levo od nas su bili muslimani koji su odabrali Hrvate, a u ostatku su pomešani živeli Srbi i Hrvati. No, koga to zanima, nema "akcije"!

Koga to zanima što su naši kumovi Delkići muslimani i što je kuma Slada (mi smo je zvali Slađa) krišom jela ćevape kod nas kad joj muž terenac nije bio tu. To ne govorim da bih joj naudio, već da bih opisao kakva je harmonija vladala u Sisku i kako nama "običnima" nimalo nije smrdelo na rat. Sa kumićem Senadom, Sekijem (da nisam pitao roditelje kako se zovu ne bih ni znao da vam kažem) proveo sam detinjstvo do pete godine.

Koga zanima što su moji prvo radili u Železari i na trafici i što su potom otvorili piljarnicu? Napustili iznajmljen stan, kupili kuću, sredili je, zasadili raznovrstan voćnjak na tri hektara. To je, ponavljam, dosadno!

Uzbudljivije je da vam kažem kako sam ja kriv što je izbilo sra*e! Što se desila ta odvratna slučajnost da kad god smo morali da bežimo, ja sam uvek dobijao isto kuče – smeđe, kratkodlako, sa povijenim ušima, rasno. Tačno tri dana pred selidbu. I oba puta, i u Sisku 1992. i u Kostajnici u avgustu 1995, dao sam im ime Džeri. Posle, kad sam morao da ga ostavim samog i da odem, shvatio sam zašto mi je otac zloslutno rekao: "Kud to ime ponovo!" Da sam znao, nazvao bih ga Đole! Deluje pomalo neverovatno, pravo holivudski.

Vučićev autorski tekst: OLUJA JE NASTAVAK POLITIKE ISTREBLJENJA SRBA!

A svega sam imao – tri-četiri džaka igračaka, uključujući i glisere koje sam puštao u kadu. Išli smo na more! Samo mi je falio taj pas. Svi su imali bar jednog, sem mene. Jedva sam namolio moje da mi ga kupe. Drugog Džerija, u Kostajnici, dobio sam par meseci posle rođendana kada mi je čiča poklonio malu vojničku uniformu i malu beretku. Najbolji poklon koji sam mogao da dobijem! Jer, mi klinci u Kostajnici se nismo igrali kaubojaca i Indijanaca – nije bilo potrebe. Kupali smo se na Uni, a reka je bila granica. Dakle, sve "normalno". Igrali smo samo borilačke igre, "Strit fajter"  na primer. Nikom nije bilo zanimljivo da goni "Sonika".

Od kad smo 1992. posle tri meseca provedenih u Smederevu stigli u Kostajnicu, sve do avgusta 1995, tamo je mirisalo na mir. Znam da to zvuči čudno ako vam kažem da je bilo svakakvog oružja, ponekad i policijskih časova i da smo iz predostrožnosti u školu išli busom. Na svakom početku ulice su ispred kuće bile "prage", protivavionski topovi. Naša kuća je baš bila na početku ulice. Sa tim sam odrastao savršeno normalno.

Došle su Ujedinjene nacije, dovozili su tenkove, bilo je crnaca. U školi nam je svakih 20 minuta sletao helikopter jer je tu bilo jedino poljanče na brdu. Ta je škola posle srušena, tu su bile borbe, a bila je nova – čak prevelika za toliki broj đaka. Bilo je učionica u koje niko nije ulazio, bilo je podruma gde su se čuvale rezervne nove klupe, za četiri veka unapred, čini mi se.

Ujedinjene nacije nisu ništa radile osim što su učestvovale na fudbalskim turnirima. I to neuspešno. Moj ćale i predsednik opštine su plaćali večere onima koji im zabiju najviše golova. Ostalog fudbala se ni ne sećam. Ako smem da se našalim, za nas su glavni fudbaleri bili Zenga i Rambo!

Mi smo i mislili da će život da se nastavi normalno. I kad smo posle Siska bili u Smederevu bili smo ubeđeni da će to ludilo da prođe, da će ljudi da "olade", i da ćemo da se vratimo. Poneli smo samo dve najlonske kese s vešom. Na kraju smo, kako je i počelo, preko noći saznali da od toga nema ništa, da je to druga zemlja, da je sve etnički čisto i da tu niko neće da se vrati. Da su gomilu kuća popalili i da su sve opljačkali. Prve komšije, bukvalno. Neko od naših je bio dole i ušao u komšijsku kuću gde je video našu garnituru. Rat probudi u ljudima sve najgore!

A, onda, sve iznova. Dobio sam Džerija, i baš kao i u Sisku, opet selidba za tri dana - kad je kukuruz najveći! Ljudi su ostavljeni na cedilu, nisu znali šta će i odlučili su se da beže. I to je to! Do jednog trenutka je bilo sve u redu, a onda puče crkva, pa onda i njihova. Tako je sve počelo! Tamo su idilični predeli, delovalo je kao raj, a zapravo je bilo minsko polje. Počela je pucnjava po ulici, i toga se dobro sećam. Prepoznao sam i neke komšije koje su tu bile sa njima, uključujući i muslimane. Bilo je pucanja, ginulo se, palilo se, stavljale su se bombe u veš mašine.

"OLUJA ZA NAS I DALJE TRAJE" - VAPAJ porodica nestalih Srba u Hrvatskoj

Pre toga je bilo dežurstava, vojničke kućice su napravljene ispred svake ulice gde su se smenjivali ljudi iz komšiluka. Interna vojska. Ljudi su se vrlo brzo naoružali, iz sigurnosti. Hrvati su krenuli u pojedinačne akcije, bilo je incidenata, a Ujedinjene nacije i dalje nisu ništa radile, osim što su igrali turnire u fudbalu. Naši su se organizovali i takođe dejstvovali i takvo stanje je moglo da potraje i deset godina. Ljudi su i to prihvatili kao normalnu situaciju. Sećam se kako su roditelji odlazili na ratište, moj otac, čiča, ujak. To je bilo stresno za nas decu. U početku nije bilo mnogo žrtava, ali kada je njima došla pomoć, kada se Hrvatska organizovala, toga je bilo sve više.

I potom kolona i selidba u Srbiju. Sve je ostalo iza nas, kao i onomad u Sisku. I video klub koji su moji držali u Kostajnici gde sam gledao Terminatora, Rokija, Ramba, Džejmsa Bonda – sve filmovi koji su sa zakašnjenjem posle stizali i u Srbiju. Ako je prepodne bila premijera u Kanu, popodne je film bio na mojoj polici. I super društvo u školi u kojoj samo Kineza nije bilo, ali je vladala harmonija. Drugovi Uglješa, Dušan, moj najbolji ortak Velibor...

Lugavčina, Kolari, Smederevo, Šabac, Bijeljina, Prijedor i na kraju Šabac - tu smo se selili, a ja sam do petog razreda promenio šest škola. Ja sad kad je godišnjica mature mogu da idem gde hoću, na šest žurki. Ako je nešto od svega ispalo dobro, onda je to! U Kostajnici sam od Oluje bio samo jednom, nešto pre bombardovanja 1999. Kupao sam se u Uni, ali do kuće nisam išao, nisam osećao potrebu. Tad smo se poslednji put čuli sa kumovima Delkićima. Čuo sam da je kumić Seki golman i da je dogurao i do neke reprezentativne selekcije BiH, ne znam u kom uzrastu. U Sisku nisam bio nikada. Gledao sam našu kuću na "Google earthu", sve je isto, iste pločice kojim smo je ponovili neposredno pre bežanije. Sve se lepo vidi. Samo, ono što je pod zemljom – to se ne vidi!

Vidi se lepo, baš kao što se na Dnevniku lepo videlo da moj ujak Ilija gine u predgrađu Kostajnice tako što je pištoljem marke "ce-ze" krenuo na tenk. Gledali smo svi porodično, neposredno po našem prolaženju kroz Oluju: mama i ja, kao i rođaci iz Smedereva - tetke, teče, babe, dede, mala sestra. Bilo nas je mnogo tamo! O ujaku i njegovima nismo imali drugih vesti, a na ratištu su bili i otac, brat i čiča s kojima smo se nešto ranije rastali. Ko da posumnja da je sve montirano, tad nismo ništa znali o obradi snimaka. Ko bi rekao da je Ilija poginuo, ali ne 1995, već desetak godina kasnije. Pao je sa drveta, brao je bršljen.

ODUZEO SEBI ŽIVOT nakon što su na Hram Svetog Save postavili KRST koji je napravio! (FOTO/VIDEO)

Zato, ako me pitate da li se sećam politike i političara iz detinjstva, odgovoriću vam: "Sećam se, mnogo ljudi se tada bavilo politikom, svaki drugi. Možda je malo bilo stanovnika, ali je zato političara bilo mnogo! Mnogo stranaka i mnogo opozicije. Plodno političko tle. ZA TO SMO SE BORILI!"