Marijana je na dan "Oluje" trebalo da proslavi deseti rođenan: Umesto pesmice, probudila me je VRISKA
Tužna ispovest
Prošle su 22 godine od "Oluje" a u sećanjima Srba proteranih iz Hrvatske, slike strave i užasa još uvek ne blede. Mnoge priče su ispričane više puta, za neke niko nije čuo, svaka je tragična sama po sebi, a Marijana P. progovorila je prvi put za portal SrbijaDanas.com.
PREŽIVELI JASENOVAC, ALI NE I "OLUJU": Identifikovani Srbi, žrtve hrvatske zločinačke akcije
ANTE GOTOVINA SAVETNIK ZA BEZBEDNOST: Ovo je UVREDA za sve proterane Srbe i žrtve Oluje
- Tog 4. avgusta je trebalo da proslavim svoj 10. rođendan. Iako je bilo jasno da neću imati proslavu kakvoj sam se nadala, jer su uveliko stizale vesti o pogibiji nekog od naših iz familije ili okolnih sela, moji roditelji su ipak želeli da obeležimo taj dan - priseća se Mirjana kako su izgledali ti poslednji julski dani koje je provela u svom selu.
- Mama mi je spremila najlepšu haljinu koju sam imala, sećam se da je bila crvene boje, a baka je rekla da ćemo imati i tortu. Mojoj sreći nije bilo kraja iako sam znala da moji drugari neće moći da dođu.
Crne vesti nizale su se jedna za drugom, ali opet nisu mogli da pretpostave da će kroz nekoliko dana preko noći ostati bez svega što su generacijama unazad sticali.
- Osvanuo je moj rođendan. Rano jutro, oko pet ili šest sati, probudile su me granate umesto dobro uvežbavane pesmice "Danas nam je divan dan! Buka i lomljava na sve strane, a onda vriska koja je dopirala spolja. Sećam se samo mame i bake koje su uletele u sobu i paničnim glasom rekle meni i sestri da se oblačimo, jer moramo da idemo- priseća se Marijana.
Seća se kako je obučena stajala skamenjena u hodniku dok je gledala mamu kako pakuje osnovne stvari, seća se kako joj je stric pomogao da se popne na traktor, seća se kako kreću i kako gleda tatu koji briše lice i gleda za njima. A onda kreće tužna povorka koja kilometar po kilometar grabi ka Srbiji, borba za goli život.
Tokom celog putovanja vladao je strah, a prema njenom svedočenju, sa brda su napadane kolone koje su se kretale, do njih su dopirale pogrdne reči hrvatskih vojnika, pretnje šta će im sve raditi, kako će ih zauvek proterati. Minuti su se činili dugi kao sat, svaki sat kao godina.
PATRIJARH IRINEJ O OLUJI: Ovakvu golgotu doživeli su Jermeni, Jevreji i mi Srbi od Ustaša!
- Ne sećam se koliko je trajao put, znam da mu nigde nije bilo kraja, sećam se kolone i velike vrućine, starci koji su kao bez svesti sedeli u traktorima, izmučeni avgustovskim suncem, dece koja su plakala.
Negde na "ničijoj zemlji" više nije ni mogla da odredi gde se nalaze, setila se svoje rođendanske torte i njene crvene haljine koju je trebalo da nosi taj dan!
- Ne umem da opišem bes koji sam osećala u tom trenutku, potpuno je nestao strah i mučnina koji su me pratili od kad smo krenuli. Samo bes- ko je taj ko je mene isterao iz moje kuće i zbog koga ja danas ne pevam rođendanske pesme sa mojim drugarima, nego sam u ovoj prokletoj koloni- sad već plačnim glasom priča Marijana.
Po dolasku u Srbiju usledilo je seljakanje sa mesta na mesto, menjali su više smeštaja, od prihvatnih centara, do boravka kod rodbine, pokušavali da se skuće, počinjali od nule. U školi, u parku, na svim druženjima, uvek joj se činilo da odskače od drugih.
Beznađe i haos u koji ju je gurnuo rat, malo je ublažio dolazak njenog oca koji je nakon njihovog odlaska ostao u Hrvatskoj još nekoliko meseci. Tada je, čini joj se, postala svesna da je kuću i uspomene zauvek izgubila, ali joj je bilo lakše jer su sada bili svi zajedno.
"ČETNICI, MARŠ IZ HRVATSKE!" Hrvati napali i pretukli sugrađane koji su protestovali protiv "Oluje"
Osnovnu školu je završila u Beogradu, gde je nastavila i studije, kao i njena sestra. Roditelji su radili najteže poslove kako bi "stali na noge", ali su nakon par godina uspeli uz pomoć rođaka da se skuće, na periferiji Beograda, u maleckoj kući koju je njen otac renovirao od trošne pomoćne zgrade.
- Prvi put sam se u rodnu kuću vratila četiri godine nakon "Oluje" i to zbog dokumenata. Kuća je bila spaljena, a ono što vatra nije uništila je bilo u ruševinama, zaraslo u korov. Prebirala sam po ostacima, pokušavala da nađem nešto što ću moći da ponesem i kažem "E, ovo je moja uspomena iz rodne kuće i detinjstva". Išla sam po dvorištu, iza kuće, pomerala razrušene grede, čupala korov, tražila "nešto"- priča Marijana i plače, jer je čak i danas emocije savladaju kada se priseća porodičnog doma. A onda u gomini "ničega", krša i šuta, nalazim ostatke neke tkanine, mogla bi biti zastava, krpa, bilo šta. Ali meni prolazi kroz glavu "To je moja crvena rođendanska haljina"- i sada već ne može da nastavi priču, jer su je emocije ponovo savladale.
- Znam ja da je taj komadić crvene tkanine mogao biti bilo šta, ali u tom trenutku mi se sve skupilo! I bes zbog prekinutog detinjstva, otete uspomene- priča ona i dodaje da svako od njih može roman da napiše o patnji, bolu, strahu i hrabrosti.
NEMA TAMO NIČEGA ZA MENE: U Oluji proterana sa dva deteta, prvi put došla na pomen žrtvama
Moja "crvena rođendanska haljina" za kojom svih ovih godina patim je patnja za svim onim što su mi ratom uskratili i sve ove godine kada se setim toga, mogla bih na sav glas plakati!
- Gledam ih danas, pola njih koji su odgovorni za "Oluju" su u vrhu vlasti ili vojske. Slave ih kao heroje, a možda je baš neko od njih svojom rukom zapalio moju kuću, istrgao moju rođendansku haljinu, onu crvenu, najlepšu- tiho završava ispovest Marijana.
NOVI SAD OBELEŽIO POGROM: Održane akcije "Stop povampirenom fašizmu" i "Oluja - zločin koji traje"
Marijana se danas uspešno bavi marketingom nakon završenog fakulteta i živi u Beogradu. Pre dve godine je postala majka, a kako kaže, kada njen sin bude dovoljno odrastao, ispričaće mu priču o Krajini, "Oluji" i ratu. Nikada ga neće učiti da mrzi bilo koga, ali mu neće prećutati ili ulepšavati ništa od toga, jer smatra da se taj zločin ne sme zaboraviti:
- Ako ni zbog čega drugog, onda bar da se ne bi ponovio!