MESTO U ŽIŽI JAVNOSTI ZBOG VAKCINACIJE PREDSEDNIKA, ALI I JOŠ NEČEGA: Kakve veze ima Rudna Glava i nacistička Nemačka
Na prvi pogled reklo bi se da ne postoji neka naročita veza između velikog Trećeg rajha i malog mesta u Srbiji
Malo mesto pokraj Majdanpeka, Rudna glava, našlo se u žiži pažnje javnosti nakon što se tu juče vakcinisao predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Mnogi i ne znaju da je Rudna glava za vreme Drugog svetskog rata bila važan strateški poen na mapi nacističke Nemačke.
OVO NAM U ŠKOLAMA NISU PRIČALI: U našoj istoriji postoji 15 događaja o kojima malo ko zna!
DAN KADA SU NEMAČKI NACISTI SRUŠILI BEOGRAD: Navršava se 80 godina od početka Drugog svetskog rata u našoj zemlji
OVOG GRADONAČELNIKA SU SVI VOLELI: Bio je pravi CAR čije se anegdote i danas prepričavaju!
Na prvi pogled reklo bi se da ne postoji neka naročita veza između velikog Trećeg rajha i malog mesta u Srbiji, u blizini Majdanpeka - Rudne Glave. Sve dok se ne pomene ime Hermana Vilhelma Geringa, najuspešnijeg vojnog pilota, ministra nemačke vlade i nesuđenog naslednika ove nacističke tvorevine posle firera lično, ali i ambicioznog kopača rude, koji je za tu aktivnost odabrao baš Rudnu Glavu.
Rođen u porodici sa velikim brojem vojnih lica, u Rozenhajmu 1893. godine, nije bilo mnogo dileme da li će upisati vojnu akademiju i pridružiti se vojsci te je 1911. diplomirao i postao član pruskog kadetskog korpusa.
Prvi svetski rat započeo je u pešadijskom puku, ali ga je jedno poznanstvo koje je ostvario tokom rata približilo avijaciji i posle završene pilotske obuke odmah je preusmeren da izvršava ratna dejstva u vazduhu. Nakon smrti slavnog Manfreda fon Rihthofena, dobija komandu nad čuvenom eskadrilom poznatom pod nadimkom "Leteći cirkus" i do kraja rata uspeo je da ostvari 22 pobede za koje je pobrao i veliki broj odlikovanja.
Kako je odredbama Versajskog mirovnog sporazuma Nemačkoj zabranjeno da ima vojnu avijaciju, Gering nakon Prvog svetskog rata odlazi u Švedsku i bavi se akrobatskim letenjem i padobranstvom. Zaljubljuje se u Karin fon Kantcov, ćerku švedskog oficira i zajedno sa njom, sada već kao kapetan u penziji, vraća se u Minhen, baš u trenutku kada Adolf Hitler neumorno drži govore propagirajući svoju ideologiju, koja je zadivila Geringa.
Pridružuje se budućem fireru i učestvuje u neuspelom Minhenskom puču 1923. godine, nakon čega je pobegao u Austriju, međutim, kako je zadobio Hitlerovo poverenje dobio je zadatak da iz Austrije ode u Italiju i od Musolinija zatraži finansijsku pomoć za opstanak nacističkog pokreta. Kako je i ta misija propala, jer duče nije hteo da ga primi, naredne četiri godine provodi u Švedskoj sve dok mu 1927. nije odobrena amnestija, a zajedno sa usponom Hitlera 1933. raste i njegov uticaj. Izabran je za predsednika Rajhstaga, zatim ministra bez portfelja i državnog poverenika za avijaciju.
Sa funkcijama rasli su i apetiti vezani za borbu protiv neistomišljenika, pa su po Geringovom nalogu osnovani prvi popravni domovi nazvani logorima za prevaspitavanje. Hitlerovu naklonost zadobio je i u Noći dugih noževa, zahvaljujući svojoj nemilosrdnosti, zbog čega ga je firer prvo tajnim dekretom, a zatim i javno, pismenom potvrdom, imenovao za svog naslednika 1941. godine.
Usledila je obnova "Luftvafe", gde se pod Hermanovim budnim okom sprovodi obuka pilota, kako bi se što bolje i spremnije ušlo u nove, svetske ratne obračune. Drugi svetski rat je počeo i tokom bitke za Varšavu Gering je naredio žestoko neselektivno bombardovanje grada, koje je za posledicu imalo značajne civilne žrtve, u nameri da dokaže da je "Luftvafe" imala presudan uticaj u nemačkoj pobedi. Sa istim ciljem predvodio je i bombardovanje delova Francuske, potom je nakon neuspeha i prevlasti Britanije u vazduhu, kao osvetu pripremio bombardovanje Londona, Portlanda, Sauthemptona i velikog broja aerodroma.
Upozoravao je Hitlera da napad na SSSR, koji će ubrzo uslediti, nije dobra ideja, međutim, firer se oglušio o njegova upozorenja i potpisao direktivu za početak operacije Barbarosa, čime je otvoren drugi ratni front. Gering je, ipak, zdušno učestvovao u rukovođenju ratnim operacijama, ali se kao poverenik za četvorogodišnji plan i šef ekonomskog štaba Istok bavio i administrativnim pitanjima, poslavši veliki broj ruskih civila na prinudni rad u Nemačku.
Herman Vilhelm Gering se poslednji put susreo sa Hitlerom 20. aprila 1945. u bunkeru, nagovarajući ga da napusti Berlin i nakon neuspešnog odgovaranja i sam pobegao u Obersalcberg.
Dva dana nakon toga, kada su stigle loše vesti sa fronta, odlučan u svojoj nameri da ne napušta Berlin, Hitler je izjavio: "Ako sad postoji pitanje pregovora, Gering ih može voditi bolje od mene".
Nakon što su ove reči stigle do Geringa, zaključio je da je firer dao ostavku i obratio mu se u telegramu u kojem traži saglasnost da preuzme vođstvo nad Trećim rajhom, odgovor je bila - optužnica za izdaju, za koju je predviđena smrtna kazna. SS jedinicama je naređeno da uhapse Geringa, a sutradan je Berlin izdao saopštenje da je Gering, iz zdravstvenih razloga, podneo ostavku na sve svoje funkcije.
Uhapšen je od strane savezničkih trupa i 1. oktobra 1946. proglašen je krivim po svim tačkama optužnice za ratne zločine i osuđen na smrt vešanjem. Pošto mu je odbijena molba da bude streljan, pregrizao je kapsulu cijanida koju je krio u svojoj ćeliji i preminuo 15. oktobra 1946.
Tokom dvadeset godina istraživanja na potezu Rudne Glave, kod Majdanpeka pronađeno je negde oko 40 rudarskih okana.
Davne 1934. u vreme kada je Gering bio ministar nemačke vlade i nakon što je 1937. osnovan "Rajhverke Herman Gering" industrijski konglomerat koji je bio deo nemačkog ekonomskog plana, koji podrazumeva vađenje i preradu ruda, Herman je otkupio rudnik u ovom kraju. Sredstva za to su obezbeđena zahvaljujući njegovom neograničenom pristupu državnom budžetu, a okupacijom je teška industrija svih zemalja pripadala okupatoru.
Brzo su se tu skupili radnici sa raznih strana, pošto u tadašnje vreme meštani Rudne Glave nisu bili jamski radnici. Istraživanja su počela sa istoka i "Rajhverke" je do 1941. postao vodeća "kompanija" u ovoj oblasti u Evropi, a verovatno i u celom svetu, s obzirom da je njen kapital vredeo 2,4 miliona tadašnjih "rajhmaraka" i da je imala oko 500.000 radnika.
Do kraja Drugog svetskog rata rudnik u Rudnoj Glavi je ostao u njegovom vlasništvu i nakon kapitulacije Nemačke, kada je usledila nacionalizacija i obnova zemlje, u septembru 1946. je konfiskovan, oduzet i vraćen u ruke radnika, o čemu svedoče dokumenta koja čuva Muzej u Majdanpeku.