DOKTORSKA DISERTACIJA NAJVEĆEG BOEMA: Ovako je o KAFANI govorio čovek kome je ona bila SUDBINA (VIDEO)

Na današnji dan 1991. godine sa lica zemlje nestao je nikad umrli Toma Zdravković. Pevač koji se otima definicijama i klasifikacijama, neponovljiv i jedinstven, velikog srca i osobenog glasa, čovek koji je napisao, komponovao i pevao pesme koje spadaju među onih nekoliko lekcija bez kojih bi “Kafanska lektira” bila nedopustivo nekompletna, i koje itekako dobro znaju i vole, ili makar poštuju, i oni koji retko i zaviruju u ovakvu vrstu štiva.

Rođen je 1938. godine, u Aleksincu, a u muzičke vode otisnuo se uvidevši da mu je to možda i jedini izlaz iz nemaštine. Mršav i neugledan, nikako ne odajući utisak budućeg pevača, a kamoli mega-popularnog, dugo godina nastupao je samo u kafanama, pa ipak se pročulo, među muzičarima i slušaocima, da u Leskovcu, koji mu je bio prva značajnija stanica, ima neki Toma, kojeg itekako vredi čuti. U to vreme, sreo je i Silvanu Armenulić (tada Barjaktarević), a taj susret ispostaviće se kao sudbonosan, budući da je sa ovom takođe legendarnom pevačicom ostavio značajnu saradnju i blizak odnos, i da ga je upravo ona i odvela u kafanu “Radan”, u kojoj je naučio da peva narodne, zabavne, starogradske pesme, francuske šansone i italijanske kancone.

Silvani je Toma dao i prvu svoju pesmu koja će postati veliki hit, legendarnu “Šta će mi život”, a na vrhunac slave čekao je do osamdesetih godina, i dočekao ga kao odveć iskusan i zreo pevač. Među besmrtne pesme koje je za sobom ostavio spadaju takvi biseri kao što su “Dete ulice”, “Prokleta nedelja”, “Branka”, “Dotak’o sam dno života”, “Da l’ je moguće”, “Danka”, i mnoge druge...

OSTALA JE PESMA NJENA Niko svoj BOL nije opevao kao Mama Vida: Plakala je glasom, a zbog nje su u kafanama BUKVALNO sekli vene

Pesme kojima je Toma osvojio publiku, a osvaja i nove generacije slušalaca, na granici su između narodne muzike i šlagera, ali ono što je još važnija njihova odlika jeste ubedljivi srceparajući i stradalnički ton. Niko nije setnije od Tome pevao o dnu života i patnje i čašama koje moraju da se ispijaju da bi se ublažio bol, tužnim rastancima, izgubljenim ljubavima, izgubljenim ljudima i svoj lutajućoj deci ulice koja u tihoj svirci Cigana traže utehu... Mnogi ne znaju da nisu sve pesme u njegovom opusu bile ovog tipa, i da je na početku karijere snimio i dve singlice sa klasičnim šumadijskim dvojkama u duetu sa Milinom Stefanović (“Kad zora zarudi” i “Detelina s’ četir’ lista”), i da je u svom opusu imao i šaljive šlagere bez ikakvog upliva folka, kao što u, na primer, “Rogonja” i “Ružan k’o đavo”. Doduše, s obzirom na intenzitet emocija i umetnički kvalitet potpuno je i razumljivo što su ove pesme manje poznate kod šire publike.

Jer, mada je jednom prilikom izjavio da je “slučajnost što je, eto, baš on taj koji peva te neke tužne pesme”, čini se da je kroz bolne stihove i nevesele melodije ipak najvernije odslikao najdublju suštinu svog boemskog, rastrzanog života punog lepote i bola. Poznato je da su Tomine pesme bile posvećene stvarnim ženama, i da su Branka, Danka, Ljiljana, Marija, Jelena, i sve druge žene iz njegovih pesama zaista postojale. Priča o nastanku numere “Buket belih ruža”, koju je posvetio preminuloj devojci, jedna je od najdirljivijih u istoriji domaće muzike (pročitajte OVDE). Toma je bio zaljubljive prirode, ženio se četiri puta, nije odolevao kocki i alkoholu, koji mu je narušavao zdravlje, i kojeg se nije odrekao do poslednjeg dana života, uprkos upozorenjma lekara. Umeo je da da ceo astronomski honorar Ciganki za jednu jedinu ružu, u Skadarliji, i bio spreman da dozvoli sebi da jednog dana ima sve, a da već sledećeg nema ni za paklu cigareta.

OVO JE PRIČA O NJEMU: Velikan Angel Dimov zabrinut posle 40 godina karijere! "Narodnu muziku prekrio je plašt"

I uprkos velikoj karijeri, solističkim koncertima, velikim tiražima, brojnim hitovima, i činjenici da se i pre smrti pretvorio u pravu pravcatu urbanu legendu, čiju umetnost su cenili i u njoj uživali takvi velikani kao što su Zoran Radmilović, Mika Antić, Hašim Kučuk Hoki, Tanja Bošković, Seka Sablić, Milovan Ilić Minimaks i mnogi drugi istaknuti ljudi iz sveta kulture i umetnosti, čini se da je sudbina Tome Zdravkovića do kraja bila vezana za kafanu, i to u najdubljem, ljudskom smislu, a ne samo zbog činjenice da je počeo kao kafanski pevač. Teško može biti slučajnost što je njegov i danas najpoznatiji snimljeni nastup onaj u skadarlijskoj kafani “Dva jelena” iz 1987. godine, i što njegov poslednji album, iz 1990. godine nosi naziv “Kafana je moja istina”.

NIJE MENE DUŠO UBILO: Dima je snimio kafanski dragulj 90ih! "Rastu mi rogovi kad me pitaju zašto više ne pevam!"

A kako je, maltene pred smrt, Toma, već uveliko umoran od života, govorio o kafani, razbijajući određene predrasude o ovoj “instituciji” i usput rutinski nanoseći neodbranjiv udarac snobizmu i lažnoj posvećenosti elitnoj kulturi, pročitajte u nastavku:

- Ja sam sa 17-18 godina počeo da pevam po kafanama, po čitavoj Jugoslaviji, negde ‘56-’57 godine. (…) Ali, ja možda i nisam bio baš taj tip pevača, kafanski... Moram to da objasnim. Kafana nije samo onaj bircuz gde izlaze pijani ljudi. Ja sam pevao i intelektualcima, pametnim ljudima, koji su sedeli i pili. To su jedna posebna i divna raspoloženja. Za mene je jedna veća kultura i bolji način življenja, ako se ti osećaš dobro, u jednoj divnoj situaciji da tvoje biće može dobro da komunicira, zato što slušaš dobru muziku i dobrog pevača, nego da budeš, na primer, u pozorištu, samo zato što ti treba da budeš nazovi kulturan, pa odeš i gnjaviš se dva sata... Ili u operi, ili bilo gde. Ljudi se kod nas osećaju vrlo prijatno u toj kafani, i ja sam od mnogih divnih ljudi mnogo štošta naučio u toj kafani. Obično se priča da je kafana fakultet. Ali, opet, ja ne bih voleo da moj sin prođe sve kroz šta sam ja prošao. Više bih voleo da uči fakultet i da svira nešto drugo, drugačije nego što sam ja... Uglavnom, obično se pravi jedna slika da su u kafani neke bodlje, da je tamo ružno. Ja sam tamo video velike intelektualce, velike naučnike, divne pisce, književnike, jedan dijapazon ljudi u kulturi – ispričao je Toma 1991. godine u emisiji “Sabor” na televiziji Studio B, a tom prilikom osvrnuo se i na veliku razliku između statusa kafanskog i radijskog pevača u godinama u kojima je on počinjao da se bavi muzikum.

- U moje vreme, negde 60ih godina, pevač iz kafane teško je mogao da dođe na radio da zapeva. U vreme Carevca i narodnog orkestra. Ja sam pevao petnaest godina u kafani i niko nije hteo ni da mi priđe. Svi su mi govorili da lepo pevam, ali nisam imao šanse da snimim nešto. Kafana je bila posao koji radiš, a na radiju su bili pevači koji su radio pevači – objasnio je Toma, i smesta počeo da se izvinjava što je oduzeo previše vremena od emisije svojim govorom. Voditelj Aca Kostić nije mogao da reaguje drugačije, osim opaskom da je Tomino izlaganje itekako vredelo vremena, ocenivši da je reč o pravoj pravcatoj “doktorskoj disertaciji” o kafani.

Nešto kasnije, iste godine, Toma je i preminuo, u 53. godini života, od raka prostate.

Majka je umrla, oca su ubile USTAŠE! Kada je već imao RAK GRLA viknuo je konobaru: DAJ JOŠ JEDNO!