OVO JE PRIČA O NJEMU: Velikan Angel Dimov zabrinut posle 40 godina karijere! "Narodnu muziku prekrio je plašt"
Četiri decenije greje srca kafanskih sladokusaca!
Stanovnici te zemlje su uvek važili za mirne i skromne ljude, bez želje za svađom, bez ružnih pobuda, uvek u skladu sa mogućnostima i sa željom da ugode svima. To je možda stereotip, ali ako je suditi po slavuju koji odatle potiče, jednom od najistaknutijih pevača koje je pomenuto podneblje dalo, onda je sve od stereotipa definitivno tačno. Zemlja je Makedonija, a slavuj je - Angel Dimov.
Otkako je pre četiri decenije počeo svoj let zvezdanim nebom folk muzike ovih prostora, Angel je postao miljenik publike, njegov dobrodušni pristup i iskrenu emociju prepoznao je narod, a naš narod je, barem u tom pogledu, nemoguće prevariti.
Prelepim pesmama poput “Jedna priča o nama” i “Dva prstena, dva svedoka” upisao se sa puno duše i stila među velikane “Kafanske lektire”, a danas, nadomak penzije, i dalje živi od pesme i za pesmu. Kaže da voli da nastupa sa mladim muzičarima jer se onda i on oseća mladim, kao davnih sedamdesetih kada je uplivao u svet muzike. Ipak, na samom početku razgovora sa novinarima “Srbije Danas”, ne može da sakrije nezadovoljstvo koje ga izjeda poslednjih dvadesetak godina.
- Naša narodna muzika se ne neguje dovoljno, zavladao je neki novi talas. Ja se bunim protiv toga zato što se naša nacionalna muzika pokrva jednim plaštom. Borimo se, nas nekoliko, da zaštitimo to blago. Ne znam koliko ćemo uspeti. Država bi trebalo više da vodi računa – ocenjuje Dimov žaleći za vremenima kada su radio stanice bile dužne da u svom programu imaju najmanje trideset posto etno muzike. Ipak, lepa narodna muzika stare škole, dodaje naš sagovornik, i dalje se neguje u Podrinju, okolini Kraljeva i Požarevca, o čemu on može pouzdano da svedoči jer u tim krajevima najviše nastupa na različitim veseljima.
Sa nezadovoljstva smo, ipak, brzo prešli na priču o početku Dimovljeve karijere. O danima koje je ostavio za sobom u dalekim sedamdesetim godinama prošlog veka, naš sagovornik govori sa toplim sjajem u očima, dok mu se usne redovno krive u setni osmeh. Njegovi počeci vezani su za ansambl “Beograd” u kojem je od 1969. svirao bas gitaru i napravio prve iskorake u pevanje, putujući kroz celu SFRJ. Nakon napuštanja ovog ansambla, nastupao je na svadbama, što je bio vrlo unosan posao, a posle vojske je oformio svoj orkestar sa još jednom legendom naše narodne muzike, Savom Radusinovićem. Nastupali su u lokalima na Ibarskoj magistrali.
KAO MLADIĆ SVIRAO U BENDU SA SINANOM: Evo šta mi je rekao kad smo se sreli mnogo godina kasnije
Na samom početku svog bogatog muzičkog puta, Angel Dimov imao je prilike da svira u istom bendu sa nedavno preminulom legendom narodne muzike – Sinanom Sakićem. Bilo je to sredinom sedamdesetih, u jednom hotelu u Lajkovcu, priseća se naš sagovornik.
- Bili smo jako mladi. Ja sam svirao gitaru, on bubnjeve, ali pomalo je već i pevuckao… Eto, nedavno je preminuo, žao mi je što nisam bio na sahrani. Posle naše mladalačke saradnje, imali smo još jedan susret. Pre nekoliko godina zvao me je da pevam kod jednog njegovog prijatelja koji je otvorio kafić u Loznici. Naravno, pristao sam. U toku večeri i on je došao u lokal, sa nekim prijateljima, i prišao mi: “Gde si, baki, kako je!” Ali ja sam želeo da ga testiram. On je u međuvremenu postao velika zvezda, a mene je zanimalo da li me se stvarno seća, iz vremena naših početaka, ili se folira. “Sećaš li se ti gde smo nas dvojica radili zajedno?” A on se smeje: “Kako se ne sećam?! Ja sam lupao!” Onda se i ja našalim: “Šta sam onda ja radio, trambuljao?” - prisetio se Dimov uz smeh.
- Bilo je veselo i živo na magistrali u to vreme, sačuvaj bože! U jednom restoranu Šemsa Suljaković, u drugom Vesna Zmijanac, u trećem ja i moj drugar Savo Radusinović, u četvrtom Kvaka, i tako dalje – priseća se Dimov.
Danas postoje “Zvezde Granda” i “Pinkove Zvezde” i njihova hiperprodukcija novih lica na estradi, a u vreme kada je počinjao naš današnji junak, ljudi iz vrha narodne muzike nove nade tražili su na terenu, u njihovom prirodnom okruženju – u kafani. Tako se i Dimov iz zadimljenih lokala na Ibarskoj magistrali vinuo među najistaknutije pevače jugoslovenske scene. Tamo ga je pažljivo pratio Budimir Buca Jovanović, čuveni harmonikaš koji je kompnovao, između ostalog, neke od najlepših pesama za velikane kao što su Šaban Šaulić, Vida Pavlović i Bora Spužić Kvaka.
- Često je dolazio me sluša. Primetio sam da sam mu ja meta, svaki čas je tražio od mene nešto da otpevam. Testirao me je, tražio je da pevam Šabanove pesme, koje sam ja obožavao. On mi je bio uzor, možete da zamislite kako mi je bilo kada sam se kasnije čak pomalo i družio sa njim! Za mene je to bilo kao da letim u nebo, a ne da sedim pored Šabana. Pre njegovih, zavoleo sam i pesme Muharema Serbezovskog, što je razumljivo s obzirom na to da smo dole, u mom rodnom kraju, dosta slušali tu muziku, grčku, arapske ritmove, i tome slično...
KONOBAR OTKRIVA: Kada je Šaban Šaulić gost u kafani - zna se KO plaća! To nije njegov posao!
Jedne večeri, kada je sa svojim orkestrom nastupao u restoranu na Ibarskoj magistrali, dogodilo se, kako to Dimov kaže – čudo. Ispred se zaustavio autobus, a iz njega su u restoran ušli Šaban, Tozovac i Lepa Lukić, sa svojim saradnicima.
- Bili su na nekom koncertu, kod Kraljeva, pa su svratili. Bilo mi je drago što ih vidim, pa sam se trudio da ne grešim… Mi smo tada cenili svoje starije kolege, za razliku od današnjih mladih pevača. Kada sam prvi put seo pored Tozovca, meni su se noge odsekle... I vidim, te večeri, Buca se nešto domunđava sa Docom Ivankovićem (tadašnji muzički urednik PGP-RTS-a, pri. aut). Nisam ni slutio, u to vreme, da će moje bavljenje muzikom da postane tako ozbiljno.
SINANE, HVALA TI, HVALA ZA SVE! Poslednji pozdrav legendi koja nije pevala rečima, već srcem
Iste noći, usledio je za Dimova sudbonosni poziv. Već sutradan stupio je u saradnju sa Docom, iz koje je nastala pesma “Dva prstena, dva svedoka”, sa kojom je pobedio na Ilidžanskom festivalu u Sarajevu, te 1978. godine.
- Bio je to veliki uspeh. Sećam se kako je, na kraju mog nastupa, na bini ustao, i prišao mi legendarni sarajevski harmonikaš Šerbo (Ismet Alajbegović Šerbo – prim. aut.), da mi čestita. “Dečko, svaka čast!” Ne znam kako sam uopšte sišao sa bine, bio sam van sebe. Još mi Doca dao neke cipele sa visokom štiklom da bih, kao, izgledao viši, da ostavim utisak...
Usledile su godine ispunjene čitavim nizom antologijskih pesama koje je Dimov svojom osećajnom interpretacijom pretvorio u istoriju. “Da li se mi od nekud znamo” naredne 1979, besmrtni kafanski dragulj i najpoznatija njegova pesma “Jedna priča o nama” iz 1983, “Ne pružaj mi ruke na rastanku” iz 1988, duhoviti hit “Ženo moja, moje milovanje” iz 1994. samo su neke od pesama koje su obeležile njegovu karijeru… Dimov uskoro puni 65 godina, ima dva sina i unučiće, zavidnu pevačku karijeru dugu četiri decenije, popločanu pesmama koje se ne mogu izbrisati iz srca pravih ljubitelja narodne muzike, ali nešto mu i dalje ipak fali. Na kraju razgovora priznao nam je koja mu želja u poslednje vreme ne da mira.
- Voleo bih da napravim još jedan album, kojim bih oživeo tu staru sliku, tu lepu muziku koju smo nekada stvarali, koja kao da odumire na udaru novih vremena… Imao sam sreće da radim sa dobrim kompozitorima i tekstopiscima… Za mene su pisali Doca Ivanković, Ljuba Kešelj, Novica Urošević… Pratili su me orkestri RTS-a, Radio Beograda, Tomice Milića, Branimira Đokića… Želeo bih ponovo da snimim album u tom ruhu, ali sve se mnogo promenilo i danas imam osećaj kao da me je neko spustio u nešto nepoznato, u neki nepoznat grad. Danas ima studija koliko hoćeš, ali nema starih majstora, kakve traži muzika koju ja pevam...
O svojim uspesima Angel Dimov govori skromno i jednostavno, ali ne bez ponosa. Sa prostodušnom iskrenošću ne propušta ni da se dotakne i razočaranja i zbunjenosti koje ga sustižu pod stare dane. Ipak, iskusni pevač bez sumnje treba da bude siguran u jedno. Iako su slova i slike na omotima njegovih ploča odavno izbledeli, poput slova u starim spomenarima, pesme koje su na tim pločama zabeležene i dalje žive i živeće još dugo, a razlog za to je jednostavan. Te pesme imaju dušu. Dimov ju je nesebično u njih uneo, a to ne može da izbriše nijedna moda. Svaka generacija donosiće nove slušaoce koji će ovo umeti da čuju i prepoznaju, a potom taj dar i prihvate svim srcem.
Kafanska lektira
U kafani se uživa u dobroj kapljici, ali i u čašici razgovora. A reči nas često vode do velikana koji ostaju velikani i posle gašenja poslednjeg svetla u lokalu. Da li pesmom, ili nekim drugim podvigom, upisali su se u „Kafansku lektiru“, i njihovo ime uvek se poteže kada se za stolom pretresu sve dnevne teme i prvih sedam piva, kad se ostane bez cigareta, i počne da se žali za prohujalim vremenima. Dobro došli u rubriku koja je posvećena njima!