Ginekolog otkriva: Da li MUŠKARCI treba da prisustvuju POROĐAJU?

Vlada mišljenje da muškarci i žene različito reaguju na bol i na bolesti, i uglavnom se tu muškarci pominju kao slabiji pol. Naravno da ne postoji razlika koja je obeležena polom

Vlada mišljenje da muškarci i žene različito reaguju na bol i na bolesti, i uglavnom se tu muškarci pominju kao slabiji pol. Uvreženo je mišljenje da porođajni bol muškarci ne bi izdržali i da, kada bi se oni porađali, ljudska vrsta ne bi opstala.

Naravno da mislim da ne postoji razlika koja je obeležena polom i da ima preosetljivih i žena i muškaraca, ali iz moje prakse mogu da potvrdim da postoji vrlo poseban odnos muškaraca prema trudnoći, porođaju i svemu što je u vezi s tim.

Ključni trenuci

Do pre petnaest godina muškarci nisu želeli da učestvuju u trudnoćama i porođajima svojih partnerki, i zaista je postojala određena distanca prema tome. Onda se vreme promenilo, bračni parovi su počeli zajedno da dolaze na preglede i muškarci su postali aktivniji učesnici u trudnoćama. Malo kasnije, u našim porodilištima se otvorila mogućnost da očevi prisustvuju porođaju i na samom početku te inovacije mi lekari smo bili zabrinuti.

Naravno, već u startu na to su se odlučivali samo oni koji su imali dovoljno hrabrosti. Žene su na tim porođajima bile opuštenije i bolje su sarađivale.Po proceduri, žena leži u boksu za porođaj priključena na CTG aparat koji beleži srčanu radnju ploda i kontrakcije materice, a lekar svakih sat vremena vrši pregled, dok u međuvremenu babica povremeno obilazi porodilju. Budući otac je sve vreme uz porodilju i ona nijednog trenutka nije sama. Kad ima bolove, podrška koju dobija čini da joj sve izgleda brže i lakše. A kada dođe trenutak porođaja, bolje se koncentriše na komande.

Ipak, dobar potez

Svi smo znali za priču od pre trideset i više godina, kada je jedna čuvena profesorka i načelnica porodilišta uvela zeta na porođaj svoje ćerke. Porođaj je tekao normalno i sve je bilo u najboljem redu, dok se u ključnom trenutku zet nije onesvestio i prilikom pada razbio glavu. Nastala je takva panika i drama da se žena praktično porodila sama, dok se ekipa bavila njenim mužem. Iako smo pod utiskom ove priče bili prepadnuti, pokazalo se da je prisustvo očeva na porođaju dobar potez.

Ali, velika je istina, kada je u pitanju porođaj, da su žene u ključnim trenucima pribranije i hrabrije, jer uvek prvo misle o bebi, pa o sebi.

Danas mogu da kažeNeobične reakcije

Najupečatljiviji događaj u tom smislu bio je prilikom jedne intervencije kada sam, zajedno sa kolegom, radila amniocentezu.To podrazumeva da se pod kontrolom ultrazvuka jednom tankom iglom ubode stomak trudnice i uzme malo plodove vode za analizu.

Danas se ta intervencija sve manje radi, jer postoje prenatalni testovi, ali do pre pet godina to je bila vrlo česta i uobičajena procedura. Nije ni mnogo bolna, jer je ta igla tanka, ali je ipak prisutan osećaj nelagodnosti.

Radi se vrlo brzo i žene to dobro podnose. Jednom prilikom, suprug je insistirao da prisustvuje proceduri. To nije uobičajeno, ali ubedio je mog kolegu nekim pričama da je on velika podrška supruzi koja je u panici. Uvede ga kolega i vrlo brzo i efikasno završi intervenciju. Čovek pođe da izađe i na pragu čekaonice padne i potpuno izgubi svest.

Budući otac je sve vreme uz porodilju i ona nijednog trenutka nije sama. I kad ima bolove, podrška koju dobija čini da joj sve izgleda brže i lakše

Čekaonica puna žena. Niko ne mrda. Počesmo uobičajenu proceduru, ali čovek baš u dubokoj nesvesti. Šta ću, pozovem hitnu pomoć. Kažem: „Zovem iz ginekološke ordinacije i imamo problem, muškarca u nesvesti”, a dispečer mi kaže:

„Mislite ženu u nesvesti?”

„Ne, mislim muškarca, baš kao što sam i rekla.” Ja sam pomislila da ima neko drugo oboljenje, ali se ispostavilo da je tako reagovao samo od velikog straha i šoka.

Promena nabolje

Naravno, nisu baš svi muškarci ovako osetljivi,Promenila su se vremena, internet je praktično omogućio direktne prenose svega, pa i porođaja i operacija. Muškarci su postali daleko aktivniji u trudnoćama svojih partnerki, ali jedna stvar ne može da se predvidi ni da se planira, a to su emocije.

Dolazak bebe, novog života na svet, nešto je najemotivnije i za nas kojima je to profesija, a za roditelje je događaj koji pomera sva iskustva i očekivanja i niko se ne može pripremiti za to, pa ni budući tata. ali ima ih priličan broj. Najvažnije je da buduće tate sami procene koliko mogu da učestvuju u porođaju, a mi smo tu da ih malo ohrabrimo i pružimo podršku, ali i da ih odogovorimo, ako predosećamo katastrofu. Može dosta dobro da se proceni ko je zaista deo priče, a ko bi da se junači.m da su se stvari promenile nabolje, osim jednog podatka koji je konstantan, a to je čuveni strah od igle, koji je mnogo više zastupljen kod muškaraca.

Ostatak teksta pročitajte na tosamja.media.