"Još dok sam bila maloletna...Očuh me je silovao i prodao za 3.500 evra"

Na sajtu Udruženja građana za borbu protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja “Atina”, objavljena je ispovest devojke romske nacionalnosti koja je silovana i prodata.

Kada je imala dve godine, majka je poginula u saobraćajnoj nesreći. Pošto očuh nije mogao da se stara o devojčicama nakon majčine smrti, sa polusestrom neko vreme je živela kod tetke, ali se brzo ispostavilo da to nije mogla ni tetka, te su obe obe smeštene u dom za decu bez roditeljskog staranja u Beogradu. Odlukom organa starateljstva tetki je naknadno odobreno starateljstvo nad sestrom, i K. N. ostaje sama u domu.

"Ovu odluku sam teško podnela i doživela je kao odraz rasne diskriminacije, jer moja sestra, nije Romkinja. Još uvek osećam ljutnju, tugu i osećaj nepravde prema tetki i polusestri. U domu u kom sam boravila od vaspitača sam dobila etiketu 'problematičnog deteta'", počinje K. N. svoju ispovest.

S obzirom da je imala posebne poteškoće u odrastanju, ranjivost i otpor prema okruženju, K. N. je izmeštena iz doma i prebačena u ustanovu za decu sa poremećajem u ponašanju koji takođe nije uspeo da ponudi adekvatan odgovor na izazove i probleme s kojima se K. N. suočavala tokom odrastanja. Između njene dvanaeste i šesnaeste godine, iako zvanično uključena u sistem socijalne zaštite, suočavala se sa nasiljem i seksualnim nasiljem, često je spavala van institucije i redovno je koristila alkohol i droge.

"Još dok sam bila maloletna, stupila sam u kontakt sa očuhom koji mi je predočio mogućnost odlaska u jednu zemlju Zapadne Evrope gde bi se udala za dečka i ugodno živela s njim i njegovom porodicom. U tom trenutku činilo mi se da je takav plan jedinstvena prilika za bolji život. Međutim, očuh me je silovao, a potom za mene zaista i dogovorio brak u inostranstvu, za šta je dobio 3500 evra. Organizovao je put i pribavio falsifikovana dokumenta za mene", objašnjava ona. 

K. N. je po dolasku u "novu porodicu" bila primorana na seksualne odnose i na kućni rad. Nije joj bio dozvoljavan izlazak iz stana niti je imala uslove da zadovolji svoje osnovne potrebe.

“Kada sam se požalila jednom od poznanika porodice i rekla da sam još uvek maloletna, on je insistirao da mi se organizuje povratak u Srbiju, ubedivši porodicu da će u suprotnom biti otkriveni i kažnjeni,” priča K. N.

Sa druge strane, za sve vreme dok je K. N. bila u inostranstvu, organ starateljstva ni na koji način nije reagovao na njen tromesečni nestanak. Po povratku u Srbiju, K. N. je stupila u kontakt s institucijom za smeštaj maloletnika s kojom je prethodno bila u kontaktu. Pošto je u međuvremenu napunila osamnaest godina, institucija za smeštaj dece više nije bila nadležna za pružanje asistencije u ovom slučaju, tako da su zaposleni stupili u kontakt sa Službom za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima koja je K. N. identifikovala kao žrtvu i uputila na program socijalnog uključivanja u organizaciji NVO "Atina“. Tokom tri godina K. N. je potpuno artikulisala problem poverenja u ljude s kojim dugo nije umela da se suoči.