КРВАВИ УСКРС: Савезничко бомбардовање Београда 1944. (ВИДЕО)

Април је у првој половини четрдесетих година био посебно црн месец за Србе и Краљевину Југославију. У четвртом месецу 1941. спремљена је брзометна нацистичка акција, под именом Директива 25, која је 6. априла преточена у монструозно бомбардовање немачких авиона. Циљ нападача био је да сломе морал одбрани земље, али и да затру културни идентитет народа, због чега је под бомбама нестало десетине хиљада књига Народне бибилиотеке, међу којима и сада већ непостојеће стваралаштво средњовековне Србије.

Свега четири дана касније, исто 1941. настала је Независна Држава Хрватска, сателитска креатура која је тежње Хрвата за самосталном државом извитоперила у тежњу усташа да искорене православни српски народ. Од тог дана, па све до 1945, од хладног и ватреног оружја црноуниформисаних нељуди страдале су стотине хиљада припадника једног народа само зато што су били то што су били.

Треће велико страдање које је задесило Србе током Другог светског рата, а да је било у априлу, јесте савезничко бомбардовање Београда, 16. и 17. априла 1944. године - на први и други дан Ускрса. Оно је било само део од укупно 11 ваздушних навала америчких авиона који су избацили десетине хиљада бомби на главно нацистичко упориште на Балкану.

Бомбардовање је било последица коначног слома немачког ваздухопловства Луфтвафеа, које више није могло да се одупире савезницима: САД, СССР и Великој Британији. Незаштићено небо територија које су контролисале силе Осовине омогућило је савезницима да из ваздуха припремају терен за копнени обрачун, путем рушења комуникација, утврда и извора логистике.

Поред ових стратешких циљева, један од главних тактичких циљева јесте био град Плоешти у Румунији. Његова околина богата је изворима нафте који су и данас употребљиви. Та је нафта била злата вредна за тенкове, артиљерију и остала возила Хитлерове Немачке. 

Поред нафтоносних делова Румуније, савезничке летелице гађале су и Софију (комуникација са Турском), Будимпешту (раскршће Средње Европе) и Београд, тј. Србију (Моравско-вардарска долина као главна саобраћајница Балкана).

Антикомунистички презир данас пресликао се и на овај тужни догађај. Оптужбе гласе да је "кривац" за смрт цивила крив Народно-ослободилачки покрет, тј. да су Коча Поповић и Јосип Броз Тито тражили од савезника да нанесу што већу штету Србима. Истина је, ипак, мало другачија, мање црна или бела. 

Наиме, примарни циљ тих напада био је помињани Плоешти, али због лоших временских услова авиони нису могли да "испоруче" товар. Како је летелицама било готово неизводљиво да слете на носаче авиона и аеродроме са бомбама, тако су бомбе бачене на секундарну мету - Београд.

Ваздухоплови са смртноносним отпадом још једном су ухватили цивиле неспремним, као три године раније. И овога пута бомбе нису искључиво погађале циљеве од војног значаја, већ и цивилне објекте.

Колико је оновремена авијација могла да буде прецизна, једно је питање, међутим, већина срушених зграда биле су невојног типа, што је будило сумњу у каснијем времену, као и бес према САД, који се пресликао због анимозитета из деведесетих година XX века.

Бомбе су погодиле железнички мост и онеспособиле га све до 6. маја. Погођена је железничка станица и тада је страдало око 250 немачких војника, а још 140 у складишту на Бановом брду. 

Уништене су фабрике Рогожарски, Икарус, Змај и Данубијус у Земуну, рафинерија на Чукарици, као и аеродром. Поред ових објеката погођени су и њима суседне цивилне зграде.

Бомба је на Бајлонијевој пијаци убила 200 људи. Друга експлозивна направа пала је у породилиште (данас студентска поликлиника у Крунској улици). Слично су прошле стотине зграда и хиљаде људи.

Број цивилних жртава био је велики, већи него 1941. године. Као и са целокупним Другим светским ратом, тако ни у вези са овим догађајем датотеке нису начисто са тачним бројем погинулих. Немци су израчунали да је било око 1.600 мртвих (1.160 Београђана, остали војници) и око 5.000 повређених. 

Краљевска влада у Лондону је проценила да је погинуло 3.000 Београђана и 1.200 Земунаца (Београд, Земун и Панчево су чинили једну административну јединицу пред рат). Евиденција са гробља у Београду и Земуну тврди да је сахрањено 822 људи (668 у престоници и 154 у Земуну).

За крај - једна контроверза и једна заблуда.

Иако се данас сматра да су амерички пилоти и утоваривачи пројектила на бомбама написали "Срећан Ускрс", тако нешто заиста није посведочено ниједним доказом. Американци су на бомбама "честитали" Васкрс Немцима, али је тај празник за њих 1944. слављен седам дана пре напада на Београд, 9. априла.

А мада многи сматрају да се немачко бомбардовање 06. априла 1941. године догодило на Ускрс, то не одговара чињеницама, јер је Ускрс те године падао тек 20. априла. До заблуде и пометње у колективном сећању је засигурно дошло зато што је заправо савезничко бомбардовање било на Ускрс, 16. априла 1944., а сличност у датумима је велика - 06. април и 16. април, и у оба случаја била је недеља. Кад томе додамо да је лакше за све зло оптужити непријатеља, него савезнике, лако долази до замене теза.