РАТНИ ДНЕВНИК СА КУПРЕСА: Сцена из филма „Ловац на јелене“
Доњи Мрачај, уторак, 10. мај 1994. године
Деветог маја увече муслимани су отварали ватру на наше ровове на Горњим Превилима, али су брзо ућуткани. Ујутро, заједно са својим помоћницима Драганом Јагодићем и Мирком Марићем, обишао сам мјесто пуцњаве. По траговима смо закључили да су нападачи дошли шумским путем од Доњих Превила. Како је ово био први напад на Горња Превила, донијели смо одлуку да извршимо извиђање у правцу Доњих Превила и Сеоне.
Прочитајте и:
Да утврдимо да ли је напад извела извиђачка група или су се муслимани и на овом дијелу ратишта „залијепили“ за нас и почели да копају ровове испред наше линије. Као што су то учинили на Црном врху, Братића гробљу, Шапчиници, Кршинама, Буквама и Винцу, гдје удаљеност између појединих наших и њихових ровова није била већа од 20-30 метара.
Од доласка у Мрачај и преузимања команде над истоименом борбеном групом, војницима сам због минских поља забранио свако кретање испред ровова у којима су се налазили. У извиђање смо ишли само ја и моји помоћници.
ВЕЛИКА ПЛАНА: Да ли се испод школског игралишта налази гробница жртава комунистичког терора?
Кренули смо одмах. Срећом, овај пут са нама тројицом пошла су још два војника. Илија Јандрић из Шипова, до избијања рата играо је лијево крило у ФК Горица и један војник из Кључа, којем сам заборавио име. Кад смо се спустили на Доња Превила између нас и највишег узвишења на том локалитету испријечила се ливада. Одлучио сам да је заобиђемо и да идемо кроз шуму, лијевом ивицом ливаде.
С десне стране терен се обарао према Бугојну и Сеони, у којој се налазила муслиманска војска. Уколико имају ровове на Доњим Превилима они им се налазе на ивици шуме. Ако кренемо преко ливаде могу да нас гађају као као глинене голубове. Мирко, који је био мало храбрији и неопрезнији него што је то у спорту какав су рат и убијање препоручљиво, се успротивио мом приједлогу.
Данашња пресуда руководству Херцег-Босне: Последња подвала Хашког трибунала
Каже, мајке ми мене мрзи да се провлачим кроз врлети зарасле у шуму, идем ја право на врх, преко ливаде. Јагодић се солидарише са Мирком. И он одлучио да изиграва јунака. Још ударио са романтиком: „Погледајте како је лијепа ливада, прекривена цвијећем, милина за шетњу и уживање у овом прољећном дану.“ Пошто сва моја убјеђивања да је то ризично нису помогла, предложим соломонско рјешење.
Њих двојица ће ливадом, а нас тројица кроз шуму. С тим да ће они кренути тачно двПише: Душан Марићадесет минута послије нас. Рачунам да је нама тројици довољно да за то вријеме стигнемо до врха Доњих Превила. Ако тамо нема муслимана онда и њих двојица могу преко ливаде. У случају да запуца са руба ливаде, моћи ћемо штитити њихово извлачење. Погледам на сат: још двадесет минута па ће подне.
Крећемо се брзо, скоро трчећи. Журимо да на врх стигнемо прије него што двојица баксуза крену преко ливаде. У првој ували сударамо се са медвједом. Не зна се ко се више уплашио: он или ми. Мада бих се прије кладио на нас. Касније смо закључили да су животињу „покренули“ муслимани, који су у тим тренуцима, из Сеоне такође хитали према истом врху.
Послије петнаест минута ознојени стижемо на циљ. Минут-два осматрамо, а онда се договарамо да пређемо преко ливаде, до шуме. Крећемо, с пушкама на готовс. Ја ударио по средини, право на огромну кладу од изваљеног дрвета, Јандрић двадесетак метара десно, а Кључанин 50 метара лијево од мене. Преко кладе бацим површан поглед у долину испод ње. Низбрдица обрасла густом шумом. Нисам примјетио ништа необично. Нисам ни могао примјетити, јер нисам пажљиво гледао. Прекршио сам основно извиђачко правило: бар неколико минута се примирити, осматрати и ослушкивати.
ИСТИНА О ВУКУ БРАНКОВИЋУ: Није издао цара Лазара, још 7 година Косово бранио од Турака
Одлучим да се вратим према средини ливаде, да видим да ли су Мирко и Јагодић кренули. Нисам одмакао десетак метара када мени иза леђа, у долини испод кладе, почеше да пуцају гране. Прво сам помислио да је опет неки медвјед. Међутим, након неколико тренутака, по ломљењу грана видим да тога што их ломи има много и да су вјероватно у питању људи. Муслимани, ко ће други.
У тренутку процјеним да до краја ливаде имам још двадесетак метара, да нема шансе да претрчим тај простор и стигнем до заклона а да ме не изрешетају, већ да ми је паметније да се вратим назад. Па шта бог да. У два скока стижем до кладе. Иза кладе се помаља човјек са пушком у рукама, у сивомаслинастој униформи бивше ЈНА. И то оној зимској. Да није било кладе на коју сам се у трку дочекао, судар би био неизбјежан. Погледи нам се сусрећу. Изненађени обојица. Пуцам тек после двије-три секунде, али он је већ скочио у заклон.
НАШ РЕПОРТЕР У СТАРОЈ СРБИЈИ, НА СРПСКО-МАКЕДОНСКОЈ ГРАНИЦИ: Срби са обе стране, али их је све мање
Ломљење грана у долини испред не престаје. Извирим преко кладе, према мени иду још двојица. Удаљени су 10-15 метара. Исте СМБ униформе, на ногама опанци и вунене чарапе. Панталоне увучене у чарапе. Опалим два пута, они нестају иза дрвећа. Један од њих такође пуца али само неколико метака. Меци фијукнуше изнад мене. Што они пуцају тако мало не знам, али за себе сам сигуран. Штедим муницију.
Имам само борбени комплет, 150 метака, а ко зна колико ће ово трајати. У клопци сам, мозак ради брзо. Закључујем да је клада добар заклон од метака. Испред је оборено стабло, а кад је дрво падало жиле су са собом извалиле дебео слој земље и камења. Али ме страх хвата при помисли да ће неко од њих бацити бомбу или ме гађати тромблонском мином.
ВЕЛИКА ПЛАНА: А од претходне општинске власти 130 милиона динара дуга!?
Ја, као за инат, нисам понио ни једну бомбу. А она би направила метеж довољан да претрчим преко ливаде и спасим главу. Мисао сустижу једна другу. Ако муслимани открију да смо само нас тројица, због чистине иза нас Јандрић и ја имамо мале шансе да се извучемо. Одлучим да блефирам. Почињем да вичем: „Момци, Турака је мало, само десетак. Не пуцајте.
Марко (како не знам име момка из Кључа, зовем га тим именом ) поведи свој вод лијево испод долине, зађите им за леђа. Јандрићу, ви идите десно, пресјеците им пут према Саони. Само брзо да нам не побјегну“. Трудим се да ми глас буде миран, што убједљивији, да нападачи у њему не осјете страх. С њихове стране одјекну два-три пуцња, ја узвраћам. И даље обострана штедња муниције. Курчим се и позивам их да се предају, јер немају шансе да се извуку, гарантујем им да нико неће бити убијен. Од њих нема одговора. Ни писма, ни разгледнице.
Одата почаст јунацима из отаџбинских ратова у Великој Плани
Утом Јандрић почиње да виче паничним гласом: „Пази, убиће те, пуцај! Убиће те“.
- Ма к.... ће ме убити, ко ће ме убити? - одговарам.
- Окрени се! Убиће те!. Погледам десно, кроз густиш прилазе двојица. Немам кад да нишаним, опалим два пута, један посрће, али нисам сигуран да ли га је метак закачио или се оклизнуо. Углавном, несташе иза дрвећа. Не узвраћају на ватру. Јандрић и даље виче: - Ето га десно од тебе.
СКАНДАЛ У ВЕЛИКОЈ ПЛАНИ: Општина новцем грађана асфалтирала сокак локалном богаташу
Погледам више десно, Јандрић лежи 20 метара од мене, иза дрвета.
Где десно, јебало те десно!? - Ево га испред мене.
- Па кад је испред тебе, што не пуцаш?!
ЕКСКЛУЗИВНО: Тајни документ хрватске војске и ХВО о нападу на Купрес у јесен 1994. године (ФОТО)
- Не могу, заковала ми се пушка! - одговара Јандрић. Гласно, као да хвата муштулук од муслимана. Шума одјекује од нашег довикивања, муслимани ћуте. Контам да је блеф са Јандрићевим „људима“ пропао. Ако се заковала његова пушка, није се заковала код свих његових војника. Неко би пуцао.
Позивам „Марка“ да не пуца и да муслимане хвата живе, а Јандрић поново упозорава да ће ме убити неко ко је испред њега. Само што сам опсовао да никог не видим, заледим се: 10-12 метара од мене, уз дебелу смрчу, са пушком у рукама, стоји војник у униформи и држи ме на нишану.
То је дакле то. Крај. Глуп да не може бити глупљи. У некој вукојебини у коју сам дошао без икакве потребе. Жалим што сам се враћао назад према клади, што ипак нисам покушао да претрчим ливаду. Помишљам на родитеље.
Очекујем да меци почну да ме кидају, замишљам како ће изгледати тај сусрет са смрћу. Инстиктивно се леђима наслањам на кладу. Нема даље. У досадашњем току рата смрт ми је неколико пута била толико близу да сам осјетио њену хладноћу, али ово је први пут да могу да је разгледам.
Лијеп и млад човјек, висок, плаве косе.
Ја бих пуцао, али кад сам се окретао цијев пушке се спустила према земљи. Не смем да је подижем, јер рачунам да ће на сваки мој нагли покрет „смрт“ почети да пуца.
Не знам због чега, док смо се гледали, сјетио сам се мог омиљеног филма „Ловац на јелене“ од Мајкла Ћимина. Оне сцене кад наредник Мике Вронски, након повратка из рата у Вијатнаму (игра га Роберт де Ниро), одлази у лов, па му на некој чуки на нишан излази јелен, капиталац. Погледи им се сусрећу и након неколико тренутака нијеме борбе погледима у ратнику умире жеља за убијањем.
Пролази неколико тренутака, мој убица још не пуца. Сину ми мисао да вјероватно не смије. Можда никад није убио човјека, плаши се да то учини. Посебно сад кад се гледамо очи у очи. А можда хоће да ме ухвате живог? Можда ми његови саборци прилазе иза кладе, па не пуца због њих? Али не смем да се померим а камоли да се окрећем. Траје то 5-6 секунди, читаву вјечност. Како он и даље не пуца ја, окуражен, дижем пушку. Полако, не скидајући поглед са њега.
Нишаним у главу, он се не помера. Док се гледамо преко нишана, цијев спуштам у висину његових груди. За сваки случај, да не промашим. Груди су већа мета од главе. Кроз главу ми је прошла и мисао да ћу убити човјека који можда није хтио да ме убије. Али не смијем даље да чекам.
Трен прије него што ћу повући обарач, он опали два пута. Меци одоше изнад моје главе. По томе како му је пушка тргла на горе, по изразу његовог лица и начину на који ме је погледао прије него што је скочио иза дрвета, закључио сам да није хтио да ме убије. Више по инерцији, узвратио сам са два метка. Изнад њега.
Окренем се и по шуми испод кладе нанесем кратким рафалом. Божијом вољом, у тим тренуцима Јандрићев аутомат почиње да пуца, а Мирко и Јагодић трчећи, вичући и пуцајући, стижу преко ливаде. Муслимани не узвраћају, по кршењу грана чује се да бјеже.
Крећемо полако за њима у шуму, педесетак метара, до краја долине, када руком дајем знак да се враћамо назад. Није било разлога да ризикујемо.
На Горњим Превилима ванредно стање. Људи забринути шта је са нама. Причамо им шта се догодило. Наређујем највиши степен борбене готовости. Командиру положаја Милану Лазићу скрећем пажњу да посебно обрати пажњу на пут којим смо ишли у извиђање. Очекујем да ће муслимани ускоро кренути по нашем трагу и видети да куд смо ми прошли нема мина.
По повратку на Пометеник, у чобанску колибу у којој се налази команда борбене групе „Мрачај“, кажем Лази Ждери да зове Купрес. Из разговора са командантом бригаде пуковником Божидаром Ракићем сазнајем да се на ливади којом су Мирко и Драган прошли налази минско поље. Негдје 1992. године поставили га Бели орлови, добровољци из Србије. Данас смо имали више среће него памети. У то име, Симо Ждеро предлаже да попијемо по ракију, што и чинимо.Пише: Душан Марић
У деветнаест и петнаест из команде бригаде добијам обавјештење да су из прислушкиваних муслиманских разговора закључили да ће вечерас бити напад на наш положај. Сат времена касније Ристо Чавка и Рилићани са Црног врха јављају дПише: Душан Марића по звуку возила која долазе из правца Бугојна и жамору у рејону Ратина закључују да се муслимани у већем броју групишу испред наших линија. Наређујем Милошу Дешићу да минобацачем туче по Ратинама, али и по Саони, кроз коју води пут за Бугојно.
ИЗ ШТАМПЕ ЈЕ ИЗАШЛА НОВА КЊИГА НОВИНАРА ДУШАНА МАРИЋА: Ратни дневник Купреса - Синови виторога
Ноћ протиче мирно. Око поноћи сам кренуо у уобичајени обилазак линије. Све је у реду, у свим рововима стражари су на свом мјесту и будни. Као и увијек, док пролазим кроз букову шуму између Шапчинице и колибе, дочекују ме пухови. Мале животињице, сличне вјеверицама, које ноћу кашљуцају као људи. Толико слично да човјек никад не може да буде сасвим начисто да ли су у питању вјеверичини рођаци или муслимански војници који их имитирају. Зато, за сваки случај идем држећи се сјенки дрвећа, са откоченом пушком. Ма колико био прибран, низ леђа и врат се дижу трнци.
По доласку близу колибе, застајем код стражара Милана Марића. Сједам да му правим друштво. Падине Стожера окупане мјесечином. Нигдје облачка. Ливада испред нас, на чијем рубу самује противавионски топ, одјекују од пјесме зрикаваца. Испод ливаде, негдје у Пршљанима, у непрегледној шуми, чује се сова.
Пише: Душан Марић