Био је противник кнеза Милоша, а онда је урадио нешто што Новосађани никада неће заборавити
Оставио неизбрисив траг у историји
Осим по историјски важним личностима, Нови Сад је познат и по великом броју важних институција. Међу њима се налази и најстарија српска, књижевна и научна институција, односно Матица српска. Међутим, да ли знате ко је био оснивач исте? У питању је Јован Хаџић.
Прочитајте и:
Јован Хаџић (1799-1869) био је први председник Матице српске и њен оснивач, српски књижевник који је стварао у 19. веку и значајно допринео на развитку културе српског народа. Бавио се писањем поезије и то под псеудонимом Милош Светић. Многима је познатији као један од противника Вукове реформе језика.
Рођен је у Сомбору и потиче из најбогатијег слоја српског грађанства у Угарској.
Основну школу завршава на српском језику и након тога уписује једногодишњу немачку школу у Сремским Карловцима. Гимназију завршава са одличним успехом и тада почиње његово интересовање за правопис и поезију.
У Пешти уписује филозофију, али након три године студирања он одустаје и започиње студије права. Још током студирања филозофије интересовао се за антику и старогрчки језик, а на правном факултету се истакао као један од најбољих студената римског права. Ова чињеница умногоме објашњава упливе изворног римског права у Србијански грађански законик. У то време Хаџић почиње и са писањем поезије под псеудонимом Милош Светић. Године 1822. наставља своје школовање у Бечу где се упознаје са аустријским правом. Студије завршава 1824. године. Током свог боравка у Бечу имао је прилике да упозна многе велике личности тог времена које ће имати непосредног утицаја на његов даљи рад тј. формирање његовог правног начина размишљања. Звање доктора свих права стиче 1826. године, а у Србију се враћа 1837.
Као један од водећих правника био је истакнута личност јавног живота, учесник у политичким борбама и противник кнеза Милоша. Био је значајна личност и у културном животу: оснивач Матице српске, уредник Летописа и у почетку сарадник Вука Караџића. Међутим, средином 30-их долази у сукоб са њим око схаватања књижевног језика. Вук Караџић и Јован Хаџић су годинама били у сукобу, све док Ђура Даничић није издао Рат за српски језик и правопис 1847. године и тиме обелоданио аргументе за Вукову реформу и оборио све који су се томе противили.
Дом молитве свих народа: Представљамо вам новосадску Синагогу
Јован Хаџић је био један од најистакнутијих противника Вукове реформе језика. Највише се истакао после смрти митрополита Стратимировића 1836. године. Године 1837. Хаџић издаје своју књижицу „Ситнице језикословне“. Тада је Вук проценио да је наступио погодан тренутак за јавни обрачун са Хаџићем. Вук и његове присталице су сматрали да Хаџић није компетентан да говори о језику и да језик којим је писао није могао служити као узор. Тај сукоб је постојао све до 1847. године када је Вук успео у својој замисли да народни језик постане књижевни.
Симбол Новог Сада: Овако је Петроварадинска тврђава добила име (ФОТО)
Сукоб између Вука Караџића и Јована Хаџића се коначно завршио интервенцијом Ђуре Даничића (1825-1882), који је у свом делу Рат за српски језик и правопис дао аргументе против писања старом азбуком и правописом, али исто тако је истакао и Хаџићеву нестручност у филологији рекавши да он није кадар да говори о том питању. Ово Даничићево дело било је од пресудне важности за пораз Јована Хаџића. Иако су он и његови следбеници поражени, одбојност према Вуковој реформи је и даље постојала, па су тако Вукови противници у писању и даље користили старо писмо и правопис, али младо покољење српских интелектуалаца било је на Вуковој страни.
Данас о раду Јована Хаџића проналазимо далеко више негативних него позитивних критика. Узрок томе је можда неуспех у сукобу са Вуком Краџићем. Међутим, оправдање за такав Хаџићев став можемо пронаћи у утицају који је на њега имало школовање у Хабзбуршкој монархији, али то га не оправдава на филолошком плану.
ВЕЛИКИ ДОБРОТВОР И ГРАДИТЕЉ: Захваљујући овом човеку, Нови Сад је постао стециште модернизма
Његово књижевно стваралаштво је, свакако, врло значајно у српској књижевности XIX века, али његове конзервативне идеје које су нарушавале тадашње покушаје напредовања у језику су биле те које су донекле онемогућиле његов успех у филологији.