БОРИС БИЗЕТИЋ: Рокери с Мораву би данас свакако певали о РИЈАЛИТИЈУ, а песма би имала тужну мелодију
Бр-боћ! Бр-боћ боћ!
Хумористички модификован поморавски дијалекат, српска народна музика у комбинацији са забавњачким елементима и звуковима са свих меридијана, урнебесне пародије навика и мана житеља наших села и градова у текстовима, шајкаче у комбинацији са електричним гитарама и другим откаченим одевним и другим реквизитима на сцени... Све ове елементе спојила је, непоновљивом алхемијом, једна од најзанимљивијих група у историји домаће музике. Њихова појава далеке 1977. године била је шок, али духовити шок, који је разгалио и насмејао Југославију... Створили су свој жанр, и остали његови једини представници које се нико није усудио да копира – уникат и феномен: Рокери с Мораву.
Њихова популарност букнула је већ од првог сингла “Стојадинка овце шиша”, уз популарност су се рађале и контроверзе, а многе је несумњиво и збунио њихов неочекивани музичко-сценски бућкуриш. Бебек их је називао панкерима. Минимакс их је сместа подржао, и делове њихових текстова користио као увертиру за вицеве у својим емисијама. Оптуживани су да својим пародирањем вређају праву народну музику, али чињеница да су их обожавали народњачки великани као што су Цуне Гојковић или Лепа Лукић, која је признала да им се пуног срца смејала кад год су наступали заједно, сасвим потапају овакве тврдње. Неки су сматрали чак и да скрнаве језик Поморавља, иако су га, уводећи га у поп културу, заправо чували – за шта су накнадно добили и званично признање.
- Нико пре мене се није сетио (или усудио) да у композицији и аранжманима помеша музичке жанрове. Текстови које сам написао, хумористички и сатирични, били су и остали огледало нашег менталитета. Разнородност садржаја мојих оригиналних песама за Рокере, условила је широку популарност а онда и дуговечност – каже оснивач, идејни творац и аутор свих песама и текстова РСМ, Борис Бизетић, на питање о томе како данас, са немале дистанце гледа на успех његове легендарне групе. - Те песме су остале у сећању бројних генерација. Рокери су били вољени широм Југославије, без обзира на чињеницу да су текстови писани у модификованом поморавском дијалекту. Рокери с Мораву су били и за децу, њихове родитеље и бабе и деде... за љубитеље панк-рока, народњака, поп-музике.
- Прогнозе слабокапирајућих "интелектуалаца", да су Рокери "за једнократну употребу", биле су погрешне. У последњих двадесетак година, млађи људи ми кажу да су одрастали уз песме Рокера с Мораву, да им је прва плоча или касета у животу била "рокерска" или, у новије време, да су им родитељи препоручили да чују нешто чега данас нема... а, због чега није било конкуренције? Па, то питање није за мене! - прича Бизетић.
Кафанска лектира
У кафани се ужива у доброј капљици, али и у чашици разговора. А речи нас често воде до великана који остају великани и после гашења последњег светла у локалу. Да ли песмом, или неким другим подвигом, уписали су се у „Кафанску лектиру“, и њихово име увек се потеже када се за столом претресу све дневне теме и првих седам пива, кад се остане без цигарета, и почне да се жали за прохујалим временима. Добро дошли у рубрику која је посвећена њима!
Историјат каже да су продуктивни Рокери почевши од 1977. објавили чак седамнаест дугосвирајућих албума за 14 година, а ређала су се и гостовања по бројним емисијама у СФРЈ у којима су забављали народ својим скечевима. Поред Бизетића, који се у оквиру своје “рокерске улоге” представљао као Вељко Б. Ужичанин Боца, чланови су били и непоновљиви покојни вокални солиста Звонко Миленковић, илити Сисоје, Бранислав Анђеловић Ћора и Бранко Јанковић Јанкула, још један преминули члан, који је прерано напустио ову екипу, још давне 1982. године. Бизетић је прошле године обележио 40 година од оснивања групе, која је давно зацементирала своје место у “Кафанској лектири” својим врцавим песмама, међу којима се могу наћи прави бисери упркос огромној количини материјала писаног завидном брзином. Наш саговорник са поносом наводи збиља импресивне бројке од 220 песама и више хиљада концерата, а највећи део ових подухвата Рокери су предузели до 1991. године, када је окончана прва фаза њиховог постојања, и отпочела пауза, која је трајала више од десет година.
Када је, пре десет година, Звонко Миленковић преминуо, Бизетић је одлучио да коначно стави тачку на причу о РСМ, барем што се тиче прављења и снимања нових песама. А будући да малтене није постојала савремена тема на коју кроз „рокерске“ текстове није дао коментар, питали смо га да ли му група данас недостаје, као канал погодан да се кроз њега уз препознатљив хумор искажу ставови о актуелностима.
- Рокери не могу да ми недостају јер је мој Yu-Tjub канал "напуњен" њиховим спотовима и скечевима. Када сам "затворио" Рокере с Мораву, "отворио сам "BB Show" (536 епизода на ТВ Пинк) и потом "Смех терапију", емисију која ће ускоро да догура до 500-те епизоде, а емитује се на десетак регионалних тв-станица... Уз то, моји сарадници је сваке седмице постављају на моју "канализацију". Дакле, оно што сам почео са Рокерима, наставио сам кроз игране вицеве у својим тв-емисијама – каже Бизетић.
Године 2007. РСМ су објавили повратнички албум, “Пројекат”, праћен и ДВД-јем са спотовима, на којем се нашло 20 песама, а по мишљењу Бизетића, данас су и даље актуелне исте теме које су обрађене у тим песмама “које су и сада најновије”.
- Мења се технологија а наше нарави су исте, што је увек могућа инспирација за изузетно талентованог песника... на пример, мене! - објашњава у свом стилу Бизетић, који је те 2007. опевао употребу СМС порука, провод на сплавовима, силиконе, таблоиде, кладионице и друге препознатљиве елементе савременог живота.
Обожаваоци добро памте како су Рокери далеке 1985. године песмом обрадили мега-популарну сапуску серију “Династија”, певајући легендарне стихове: “Дин-дин-династија, то је сложна фамилија, свакем туђа жена прија, дин-дин-династија”. Можемо само да замислимо како би данас звучао текст о ријалити шоу програмима који изазивају масовно интересовање публике дефинитивно преотимајући популарност свим другим делатницима на естради и осталим ТВ форматима.
- Ријалити емије су тужан, а уједно и смешан одраз наше стварности – каже Бизетић и признаје да ову тему не би могао да заобиђе. - То би свакако било поменуто у некој рокерској песми која би имала жалосну мелодију.
А да ли су свађе, прељубе, туче и остали скандали из ријалитија публици постали занимљивији од музике, песама и певачких звезда зато што је, како многи оцењују, наступила криза ауторства, може бити тема засебне анализе. Као један од најплоднијих аутора забавне и народне музике које је наша сцена икада имала, који је стварао нумере које је изводило око 40 извођача, понајвише обележивши каријеру Микија Јевремовића, Бизетић је свакако добар саговорник на ову тему. “Истресеш речи пуну кофу, па шта испадне, добијеш строфу! Позната музика на глупе речи, и имаш рефрен што душу лечи”, певао је Бизетић у “Схит песми” са последњег албума РСМ, критикујући одређене појаве у тадашњој дискографији. А ево како оцењује тренутно стање на музичкој сцени:
- Имамо одличне музичаре и певаче. Текстови и композиције који се сада пласирају, уопште ме не привлаче. Нема мелодије! Тако је и у светској продукцији. До 90их, док је још (или - још малчице) живела дискографија, било је песама које се и данас памте. У свим музичким жанровима. Ово данашње - тешко да могу да запамтим. Ваљда због тога што сам слаб са слухом. Чујем ја, ал' не вреди. Не да ми се да попамтим – жали се наш саговорник.
Рокери нису имали конкуренцију током претходне четири деценије, а ако се има у виду дефлација креативности, оригиналности, хумора и духа, која влада на данашњој сцени, велика је вероватноћа да никада неће ни добити наследнике. Срећом, као што Бизетић вели, захваљујући бројним аудио и видео снимцима, који су данас и за нове генерације доступни путем интернета, Рокери и даље живе, а сличан закључак о покојном Звонку Миленковићу износе и Борисове ћерке, Дорис и Анита, у њиховом документарцу “Зовем се Звонко Миленковић”. Тај богати материјал који је остао иза вишедеценијеске каријере истовремено буди жал за тим што и сада нисмо у тим неким другачијим, по свему судећи бољим временима, али истовремено нуде и утеху, као што само успела уметност и може да чини.
10 година од смрти непоновљивог Звонка Миленковића
Пре нешто више од десет година, 17. септембра 2008, напустио нас је Звонко Миленковић, човек који је за Бориса Бизетића био савршен партнер. Гледајући и слушајући бројне снимке Рокера с Мораву, тешко је замислити да би се уместо њега ту могао наћи неки други певач. Откачена мимика, гласови, интонација, сценски покрети дуа Бизетић-Миленковић нешто су јединствено и непоновљиво на домаћој сцени, и шире. Звонку је улога Сисоја савршено „легла“, а упркос шаљивом карактеру радова РСМ нико ко има иоле слуха није могао да превиди чињеницу да је била реч о крајње озбиљном, изванредном певачу. Многи, ипак не знају да је Миленковић снимао и као солиста, и то песме сасвим другачијег стила, те би се могло рећи да је можда штета што није више постигао и у солистичкој каријери.
Ипак, Бизетић истиче да је „Звонко био свестан да, без обзира на то што је одлично певао, у великој конкуренцији "народњачких" солиста из тог времена, вероватно не би имао популарност какву му је донело учешће у Рокерима.”
Како год било, једно је сигурно: таквог певача и шоумена, српска естрада више никада неће имати! Поштовани Звонко, и драги Сисоје, почивај у миру!