ОВО ЈЕ ПРИЧА О ЊЕМУ: Великан Ангел Димов забринут после 40 година каријере! "Народну музику прекрио је плашт"

Становници те земље су увек важили за мирне и скромне људе, без жеље за свађом, без ружних побуда, увек у складу са могућностима и са жељом да угоде свима. То је можда стереотип, али ако је судити по славују који одатле потиче, једном од најистакнутијих певача које је поменуто поднебље дало, онда је све од стереотипа дефинитивно тачно. Земља је Македонија, а славуј је - Ангел Димов.

Откако је пре четири деценије почео свој лет звезданим небом фолк музике ових простора, Ангел је постао миљеник публике, његов добродушни приступ и искрену емоцију препознао је народ, а наш народ је, барем у том погледу, немогуће преварити.

Прелепим песмама попут “Једна прича о нама” и “Два прстена, два сведока” уписао се са пуно душе и стила међу великане “Кафанске лектире”, а данас, надомак пензије, и даље живи од песме и за песму. Каже да воли да наступа са младим музичарима јер се онда и он осећа младим, као давних седамдесетих када је упливао у свет музике. Ипак, на самом почетку разговора са новинарима “Србије Данас”, не може да сакрије незадовољство које га изједа последњих двадесетак година.

НИЈЕ МЕНЕ ДУШО УБИЛО: Дима је снимио кафански драгуљ 90их! "Расту ми рогови кад ме питају зашто више не певам!"

- Наша народна музика се не негује довољно, завладао је неки нови талас. Ја се буним против тога зато што се наша национална музика покрва једним плаштом. Боримо се, нас неколико, да заштитимо то благо. Не знам колико ћемо успети. Држава би требало више да води рачуна – оцењује Димов жалећи за временима када су радио станице биле дужне да у свом програму имају најмање тридесет посто етно музике. Ипак, лепа народна музика старе школе, додаје наш саговорник, и даље се негује у Подрињу, околини Краљева и Пожаревца, о чему он може поуздано да сведочи јер у тим крајевима највише наступа на различитим весељима.

Са незадовољства смо, ипак, брзо прешли на причу о почетку Димовљеве каријере. О данима које је оставио за собом у далеким седамдесетим годинама прошлог века, наш саговорник говори са топлим сјајем у очима, док му се усне редовно криве у сетни осмех. Његови почеци везани су за ансамбл “Београд” у којем је од 1969. свирао бас гитару и направио прве искораке у певање, путујући кроз целу СФРЈ. Након напуштања овог ансамбла, наступао је на свадбама, што је био врло уносан посао, а после војске је оформио свој оркестар са још једном легендом наше народне музике, Савом Радусиновићем. Наступали су у локалима на Ибарској магистрали.

КАО МЛАДИЋ СВИРАО У БЕНДУ СА СИНАНОМ: Ево шта ми је рекао кад смо се срели много година касније

На самом почетку свог богатог музичког пута, Ангел Димов имао је прилике да свира у истом бенду са недавно преминулом легендом народне музике – Синаном Сакићем. Било је то средином седамдесетих, у једном хотелу у Лајковцу, присећа се наш саговорник.

- Били смо јако млади. Ја сам свирао гитару, он бубњеве, али помало је већ и певуцкао… Ето, недавно је преминуо, жао ми је што нисам био на сахрани. После наше младалачке сарадње, имали смо још један сусрет. Пре неколико година звао ме је да певам код једног његовог пријатеља који је отворио кафић у Лозници. Наравно, пристао сам. У току вечери и он је дошао у локал, са неким пријатељима, и пришао ми: “Где си, баки, како је!” Али ја сам желео да га тестирам. Он је у међувремену постао велика звезда, а мене је занимало да ли ме се стварно сећа, из времена наших почетака, или се фолира. “Сећаш ли се ти где смо нас двојица радили заједно?” А он се смеје: “Како се не сећам?! Ја сам лупао!” Онда се и ја нашалим: “Шта сам онда ја радио, трамбуљао?” - присетио се Димов уз смех.

- Било је весело и живо на магистрали у то време, сачувај боже! У једном ресторану Шемса Суљаковић, у другом Весна Змијанац, у трећем ја и мој другар Саво Радусиновић, у четвртом Квака, и тако даље – присећа се Димов.

Брзи је легенда 90их! Сви памте КАЧКЕТЕ али песме крију тужну причу! Трајало је ДЕЦЕНИЈАМА (ФОТО, ВИДЕО)

Данас постоје “Звезде Гранда” и “Пинкове Звезде” и њихова хиперпродукција нових лица на естради, а у време када је почињао наш данашњи јунак, људи из врха народне музике нове наде тражили су на терену, у њиховом природном окружењу – у кафани. Тако се и Димов из задимљених локала на Ибарској магистрали винуо међу најистакнутије певаче југословенске сцене. Тамо га је пажљиво пратио Будимир Буца Јовановић, чувени хармоникаш који је компновао, између осталог, неке од најлепших песама за великане као што су Шабан Шаулић, Вида Павловић и Бора Спужић Квака.

- Често је долазио ме слуша. Приметио сам да сам му ја мета, сваки час је тражио од мене нешто да отпевам. Тестирао ме је, тражио је да певам Шабанове песме, које сам ја обожавао. Он ми је био узор, можете да замислите како ми је било када сам се касније чак помало и дружио са њим! За мене је то било као да летим у небо, а не да седим поред Шабана. Пре његових, заволео сам и песме Мухарема Сербезовског, што је разумљиво с обзиром на то да смо доле, у мом родном крају, доста слушали ту музику, грчку, арапске ритмове, и томе слично...

КОНОБАР ОТКРИВА: Када је Шабан Шаулић гост у кафани - зна се КО плаћа! То није његов посао!

Једне вечери, када је са својим оркестром наступао у ресторану на Ибарској магистрали, догодило се, како то Димов каже – чудо. Испред се зауставио аутобус, а из њега су у ресторан ушли Шабан, Тозовац и Лепа Лукић, са својим сарадницима.

- Били су на неком концерту, код Краљева, па су свратили. Било ми је драго што их видим, па сам се трудио да не грешим… Ми смо тада ценили своје старије колеге, за разлику од данашњих младих певача. Када сам први пут сео поред Тозовца, мени су се ноге одсекле... И видим, те вечери, Буца се нешто домунђава са Доцом Иванковићем (тадашњи музички уредник ПГП-РТС-а, при. аут). Нисам ни слутио, у то време, да ће моје бављење музиком да постане тако озбиљно.

СИНАНЕ, ХВАЛА ТИ, ХВАЛА ЗА СВЕ! Последњи поздрав легенди која није певала речима, већ срцем

Исте ноћи, уследио је за Димова судбоносни позив. Већ сутрадан ступио је у сарадњу са Доцом, из које је настала песма “Два прстена, два сведока”, са којом је победио на Илиџанском фестивалу у Сарајеву, те 1978. године.

- Био је то велики успех. Сећам се како је, на крају мог наступа, на бини устао, и пришао ми легендарни сарајевски хармоникаш Шербо (Исмет Алајбеговић Шербо – прим. аут.), да ми честита. “Дечко, свака част!” Не знам како сам уопште сишао са бине, био сам ван себе. Још ми Доца дао неке ципеле са високом штиклом да бих, као, изгледао виши, да оставим утисак...

ДР МИЛИЋ ВУКАШИНОВИЋ: Кафанска атмосфера је рађала моје песме – зато сам их данима заливао алкохолом!

Уследиле су године испуњене читавим низом антологијских песама које је Димов својом осећајном интерпретацијом претворио у историју. “Да ли се ми од некуд знамо” наредне 1979, бесмртни кафански драгуљ и најпознатија његова песма “Једна прича о нама” из 1983, “Не пружај ми руке на растанку” из 1988, духовити хит “Жено моја, моје миловање” из 1994. само су неке од песама које су обележиле његову каријеру… Димов ускоро пуни 65 година, има два сина и унучиће, завидну певачку каријеру дугу четири деценије, поплочану песмама које се не могу избрисати из срца правих љубитеља народне музике, али нешто му и даље ипак фали. На крају разговора признао нам је која му жеља у последње време не да мира.

- Волео бих да направим још један албум, којим бих оживео ту стару слику, ту лепу музику коју смо некада стварали, која као да одумире на удару нових времена… Имао сам среће да радим са добрим композиторима и текстописцима… За мене су писали Доца Иванковић, Љуба Кешељ, Новица Урошевић… Пратили су ме оркестри РТС-а, Радио Београда, Томице Милића, Бранимира Ђокића… Желео бих поново да снимим албум у том руху, али све се много променило и данас имам осећај као да ме је неко спустио у нешто непознато, у неки непознат град. Данас има студија колико хоћеш, али нема старих мајстора, какве тражи музика коју ја певам...

О својим успесима Ангел Димов говори скромно и једноставно, али не без поноса. Са простодушном искреношћу не пропушта ни да се дотакне и разочарања и збуњености које га сустижу под старе дане. Ипак, искусни певач без сумње треба да буде сигуран у једно. Иако су слова и слике на омотима његових плоча одавно избледели, попут слова у старим споменарима, песме које су на тим плочама забележене и даље живе и живеће још дуго, а разлог за то је једноставан. Те песме имају душу. Димов ју је несебично у њих унео, а то не може да избрише ниједна мода. Свака генерација доносиће нове слушаоце који ће ово умети да чују и препознају, а потом тај дар и прихвате свим срцем.