Жене које су промениле историју! Једна од њих је била у затвору, а у Србији је добила МЕДАЉУ
Двадесети век је изнедрио неколико жена које су снажно утицале на усвајање права жена, а неке од њих су се у битним тренутцима затекле у Србији
Све до 1918. године жене нису имале право да гласају на парламентарим изборима. Жене тада, обичне жене, су уложиле велики, чак изванредан труд и напор како би ову проблематику истакле као политички питање. Од тадашњих "обичних жена" су се издвојиле жене спремне на одлазак у затвор, спремне на штрајк глађу, спремне да се прикључе војсци онако како су могле... - да би достигне једнакост са мушкарцима.
Прочитајте и:
У том настојању су се издвојиле две фракције, једна која је била "милитантнија" у начинима постизања свог циља, и друга која је бирала мирније методе попут ненасилних демонстрација, у односу на прву која је ишла чак до паљења зграда у току насилних демонстрација које је организовала.
Сигурни смо да је много људи имало прилику да чује за најпопуларније феминисткиње тог периода попут Емили Вилдинг Дависон али ћемо овај чланак посветити мање познатим женама, али и мушкарцима који су своје животе посветили циљу постизања родне равноправности.
Лилијан Лентон је чврсто веровала у мото "дела а не речи", а и примењивала га је. Револтирана положајем жена дошла је на идеју да подметне пожар у бар две зграде недељно, и на тај начин покаже свој бунт. Образовала се да буде плесачица, али је напустила школу. Када је напунила 21 годину постала је суфражеткиња феминисткиња, а позната и препознатљива је била по вештини да умакне полицији и не буде ухапшена.
Када се 1913. из свог родног места преселила у Лондон, подметала је пожаре када год је била у прилици, а њена идеја је била да на тај начин покаже да се не може наметнути политички ауторитет онима који те политичаре не признају као ауторитет.
Ухапшена је 1913. године када је подметнула пожар у кући чаја у Кев Гарденсу, потом је одведена у затвор где је свој бунт показала тако што је отпочела штрајк глађу. Надлежни су морали да је хране на силу, тако што су импровизовали нешто попут данашње сонде, покушавајући да јој кроз нос храну спроведу до стомака, међутим она је због оваквог третмана постала озбиљно оштећеног здравља јер јој је храна уместо у стомаку завршила у плућима. Надлежни органи су је због тога су је пустили из затвора јер нису желели да он ње направе мученика.
Време које је провела у затвору је није поколебало, већ је само направило одлучнијом, те чим је напустила затвор је са својим пироманским активностима наставила. Поново је ухапшена након извесног времена, али је поново применила исту технику шрајка глађу. На њену срећу недуго потом је усвојен закон о пуштању на слободу затвореника чије здравствено стање није било стабилно.
Међутим, ипак је била у страху да ће је поново открити и ухапсити, те је одлучила да је најбоље да непримећено побегне из града. Прерушила се у дечака и побегла у комбију за доставу, одкле је успела да побегле чак до Француске, где се није задржала дуго јер се, по свој прилици ипак предомислила и вратила у Британију како би наставила да поставља пожаре и тако протестује против тадашње британске власти.
ОНА ЈЕ ОДРАСТАЛА УЗ ПУПИНА: Има 97 година и успомене које су за све нас ЛЕГЕНДА
Током Првог светског рата је боравила у Србији, прикључила се тада раду и помоћи у војној болници, због чега је добила медаљу француског Црвеног крста. Након рата усвојен је закон који је омогућио право гласа на изборима женама које су водиле домаћинство, или бар биле удате за домаћина, а да су старије од 30 година. Овај закон је увредио Лилиан, јер како је говорила како нема ни мужа а ни намештај, иако је старија од 30 додина. Умрла је 1972. године, када је имала 81. годину.
Елизабет Робинс је била Америчка глумица, одгајена од стане баке, јер јој је мајка хоспитализована у менталну институцију. Удала се за колегу из бранше, али је била далеко успешнија од њега. Он није био у стању да се носи са њеним успехом, те је одлучио да се убије. Скочио је у реку и удавио се, а за собом јој је оставио писмо у којем је писало "Не желим више за заклањам твоју светлост".
У Лондон је дошла 1891 како би одиграла главну улогу у Ипсоновом позоришном комаду - Хеду Габлер. Након неколико година постала је борац за женска права. Како је и сама писала позоришне комаде, написала је комад под именом "Глас за жене", у којој је главни лик написан по угледу на познату феминисткињу Кристабел Панкхерст.
Ово су изуми Николе Тесле због којих је НАЈВЕЋИ НАУЧНИК, а већина СРБА ИХ НЕ ЗНА!
Представа се показала јако успешном и играла се у позориштима широм земље, а каније је ову представу претворила у књигу ("Преобраћеник") која се и данас штампа.
Елизабет је ову представу преселила и у америчка и италијанска позоришта, и на тај начин ширила феминистичку поруку, а део прихода који је зарађивала од представе и књиге је донирала жеминистичким покретима.
До краја живота је наставила да подржава и помаже феминистички покрет, чак је и своју приватну кућу претворила у место где су примане на опоравак жене које су израбљиване. Елизабет је једна од оснивачица прве болнице предвиђене само за жене и децу.
Маргарет Бонфилд је била жена која је подпадала под по тадашњој класној класификацији у радничку класу - а постала је министар захваљујући свом феминистичком ангажману. Рођена у малом граду у Енглеској 1873. године,а са 14 година је постала продавац гардеробе.
Радећи тај посао она је имала прилику да увиди ко све долази да купује нову гардеробу, а колико људи то није у могућности. Такође је увидела колико младих девојака жури да се уда само како би избегле да као она раде посао који није цењен.
Као млада девојка се преселила код свог брата у Лондон, али је наставила да се бави истим занимањем - била је и даље трговац. Временом је постала активна у радничком синдикату, и како је била згранута лошим условима рада за жене, борила се да их промени.
Маргарет је била суоснивач првог женског синдиката, Националне федерације жена радница. Већ 1991. године Маргарет је била запослена као саветник либералне партије у Британији, дајући велики допринос побољшању третмана жена у здравственом систему, обезбедила је бројне бенефиције за труднице и мајке, и борила се за што већу родну равноправност.
Године 1923. постала је прва жена народна посланица, а годину дана касније је ушла у историју када је постављена на место Парламентарног секретара у Министарству рада. 1929. године је постала Министар рада - и то је први пут у историји да је жена постала министар у британској влади.