NI KAFANA LEKA NEMA Neponovljivi Meho Puzić već 11 godina nije među nama: Ostavio je SEVDAH koji će živeti večno
Velikan koji je svojim moćnim i suptilnim glasom obeležio jugoslovensku scenu u drugoj polovini prošlog veka.
Jedan od najvećih pevača sevdaha i narodne muzike, najdobrodušnije lice jugoslovenske scene, čovek moćnog, a istovremeno nežnog glasa, koji je svojim pesmama obeležio drugu polovinu dvadesetog veka, i rođen je upravo krajem jula, dok je preminuo krajem juna, te tako u mesec dana iza nas upisao dva i te kako važna datuma vezana za istoriju domaće muzike. Reč je, naravno, o Mehu Puziću, koji je na svet došao na današnji dan, 24. jula daleke 1937. godine u Odžaku, a preminuo takođe u svom rodnom mestu, sedamdeset godina kasnije, 25. juna 2007.
Mada ga mnogi pominju i pamte prvenstveno kao interpretatora sevdalinki, Meho je zapravo bio daleko više od toga, o čemu govori njegov bogati opus sastavljen od šesnaest alubuma i takođe velikog broja mini-ploča. Istina, uz druge bosanske velikane kao što su Safet Isović, Zaim Imamović i Nedžad Salković, Meho je u drugoj polovini prošlog veka čuvao staru sevdalinku snimajući pesme kao što su „Snijeg pade na behar na voće“, „Mehmeda majka budila“, „Put putuje Latif-aga“, „U đul bašti“, „Koja gora Ivo“, od kojih su neke nastale još u devetnaestom veku, i kojima se, neretko, ni autor ne zna. Fenomenalnu „Šta ću kući tako rano“ upravo je on svojom izvanrednom interpretacijom sačuvao od zaborava 1979. godine.
Ipak, Meho je pevao i modernije numere, novokomponovane hitove, ostajući pri tom u velikoj meri u starom sevdalijskom duhu, što su često isticale njegove kolege koje su ga izuzetno cenile. Puzić se, osim kao izvođač, istakao i kao autor velikog broja svojih najvećih hitova, a u takve spada i prava pravcata moderna sevdalinka, i to kakva - pesma „Pusti majko još večeras“, među nekim slušaocima poznata i pod originalnim nazivom „Opet duša boli“! No da je njegov repertoar bio daleko raznovrsniji govore i pesme kao što su fenomenalna „Ja ne znam gdje je ona“, „Kad suze najave kraj“, „Pamtim naše noći“, možda prijemčivije uhu savremenog slušaoca, ali ne preterano udaljene od izvornog sevdalijskog zanosa.
Kafanska lektira
U kafani se uživa u dobroj kapljici, ali i u čašici razgovora. A reči nas često vode do velikana koji ostaju velikani i posle gašenja poslednjeg svetla u lokalu. Da li pesmom, ili nekim drugim podvigom, upisali su se u „Kafansku lektiru“, i njihovo ime uvek se poteže kada se za stolom pretresu sve dnevne teme i prvih sedam piva, kad se ostane bez cigareta, i počne da se žali za prohujalim vremenima. Dobro došli u rubriku koja je posvećena njima!
SINANE, HVALA TI, HVALA ZA SVE! Poslednji pozdrav legendi koja nije pevala rečima, već srcem
Ostaće zabeleženo da je upravo Meho prvi pevač naše narodne muzike koji je snimio pesmu u ritmu rubme, veliki hit „Žena prijatelja mog“ 1974. godine, a još jedan kuriozitet vezan za njega jeste da je od svih pevača sa ovih prostora najverovatnije imao najviše pesama posvećenih majci, tj. majkama. „Ne plači, majko, molim te, srce će pući moje“, pevao je Meho u numeri koja je postala himna ovdašnjih ispraćaja u vojsku i koja je godinama to ostala, premda se u stihovima o napuštanju rodnog sela ispraćaj, zapravo, nigde i ne pominje. „Znadem majko da si tužna, cijele noći čekaš sina, a ja negdje u kafani praznim čaše gorkog vina!“ Ima li stihova koji bolje od ovih opisuju patnje majki koje se pitaju u kojoj je kafani njihov sin ove noći zaginuo? Reklo bi se – suvišno pitanje! Sevdalijama će refren svakako pružiti utehu, ako ne i majkama koje zabrinuto čekaju svoje sinove: „Pusti, majko, još večeras, nek‘ me duša boli, ni kafana lijeka nema kad se neko majko voli!“ Čuvene stihove „O, majko, majko, što me rodi, kad sreće nemam ja“ za Meha je (kao i muziku ove pesme) napisao legendarni Toma Zdravković, a tu su i „Bol za majkom“, „Pišite majci...“, „Tebi majko misli lete“, i ovde se spisak svakako ne završava…
KONOBAR OTKRIVA: Kada je Šaban Šaulić gost u kafani - zna se KO plaća! To nije njegov posao!
Od starih, „tvrdokornih“, „strogih“ sevdalija, Meho se razlikovao i po daleko prisnijem i neposrednijem odnosu sa publikom, u kojem nije bilo mesta nikakvoj distanci. Bio je istinski „šoumen“, spreman da izmeni stihove pesama ili izbaci duhovit komentar u pauzama između strofa, u najboljem stilu starih majstora, i tako razblaži tešku sevdalijsku atmosferu. Kako je Mehov šou izgledao možete pogledati na snimku jednog njegovog nastupa u Beču, gde je njegove virtuozne vokalne bravure pratila legenda harmonike, Mirko Kodić, sa svojim sviračkim egzibicijama, i kada se „Pusti, majko, još večeras“ pretvorila u „Pusti, Mirko, još večeras“:
Svi saradnici, kolege i prijatelji, koji su imali prilike da lično upoznaju Meha Puzića, bez razlike su isticali da je bila reč o izuzetno dobroćudnom čoveku široke duše, koji je bio pun ljubavi prema muzici, ljudima, životinjama, i životu uopšte. Prava balkanska zvezda, izuzetno je voleo da dolazi i nastupa u Srbiji, gde je bio možda i najslušaniji i najomiljeniji od svih ortodoksnih Bosanaca i bosanskih sevdalija među pevačima tog vremena.
„Bio je veliki prijatelj. Čovek koji je sačuvao blago sevdalinke. I sve njegove novokomponovane pesme bile su naslonjene na našu tradiciju. Osim što je voleo ljude, bio je i ljubitelj životinja. To je osobina koja nas je zaista povezivala. Plemenit čovek koji je uredno živeo i uvek imao dosta prijatelja. Nisu samo umetnici izgubili jedno divno ljudsko biće, već cela zemlja“, izjavila je čuvena interpretatorka sevdalinki, Zekija Čuturić, saznavši 2007. godine za Mehovu smrt, i sažimajući u nekoliko rečenica ono što su mnogi govorili o njemu.
Za utehu Zekiji, ali i svim ljubiteljima dobre muzike, i posvećenim izučavaocima „Kafanske lektire“, ostaje činjenica da se Meho, poput svih velikih umetnika, svojim delom upisao u večnost, i da će još puno čaša i flaša biti ispijeno (možda i - razbijeno) uz njegovu muziku i njegov neponovljivi, moćan i dubok, a istovremeno izuzetno suptilan vokal. Taj svet, emotivniji, naivniji, čistiji od ovog današnjeg, kakav definitvno više ne postoji, i koji možda nikada nije ni postojao osim u pesmi, ostao je ipak da živi kroz stihove koje je Meho nadahnuto pevao, ne štedeći ni glas ni iskrenu emociju.