Ах, кад тебе љубит не смем, другу љубит нећу ја: Ове стихове сви знате, а написао их је један Панчевац

Иако је Панчево мало место, изнедрио је веома велики број људи који су задужили српску културу и науку. Међу њима је свештеник и песник Васа Живковић, који је између осталог био и наставник књижевности великом српском научнику Михајлу Пупину.

Илије Коларца се плашила и власт: Имао је само основну школу, а иза себе је оставио НАЈВЕЋУ ЗАДУЖБИНУ

Васа Живковић је рођен 31. јануара 1819. године у Панчеву, а између осталог, написао је и текстове народних попевки „Радо иде Србин у војнике" и „Опао кликће са висине".

Црњанског са Панчевом повезује нераскидива веза: Волео је фудбал, а ево шта је писао Андрићу

Његово крштено име било је Василије. Родио се у граничарској вароши Панчеву и ту је провео цео свој живот. У Панчеву је завршио и основну школу, а потом је похађао карловачку и сегединску гимназију. Завршио је права у Пешти и Пожуну, али и богословију у Вршцу. Оженио се у Панчеву, где је и постао свештеник. Био је секретар Одбора у Буни, постао је и прота и био учесник на Народноцрквеним саборима.

Отац му је био панчевачки свештеник, па је од њега, осим имања, наследио и занимање и парохију, а1845. постао је парох Успенског храма. Био је и „ љубитељ књиге“, чије се име спомињало по часописима, ако не као писца, а оно као име човека који купује и шири књигу, помаже и воли књижевност. То своје поштовање и љубав према књизи пренео је и на сина, који је постао представник песника српске литературе у четрдесетим godinama XIX века.

Његови први радови су настали још у гимназији, али нису остали сачувани. Занимљиво је да је Васа Живковић завршавао шести разред карловачке гимназије у време када је Бранко Радичевић учио први. Живковић је био на филозофији у Сегедину, граду у коме би „годишње бивало и до 200 српских ђака“.

Значајно је да је професор био Павле Стаматовић и да је радило „Друштво учећи се Србаља“ или „Младеж српска која се у Сегедину учи“. Ту је, у деветнаестој години написао прву песму и послао је да се штампа, да би следећих година у Пешти, Пожуну, Вршцу и коначно Панчеву наставио са својом младалачком лириком.

Песме

За живота је написао седамдесетак песама од којих скоро половина није ни штампана. И сам своје песме није сматрао успелим, нити достојним пажње, чак није волео да га сматрају песником. Ипак, његови стихови су заживели у народним попевкама, корачницама и тугованкама.

Песме „Радо иде Србин у војнике“, „Опао кликће са висине“, „Ти плавиш зоро златна“, „Радуј се млада нево“ (што су заправо први стихови само најпознатијих) сачињавали су велики део музичког репертоара војвођанских Срба, који се могао чути приликом њихових борби, светковина и туговања. Заправо су се његове песме толико певале, да су му приписиване и оне песме које он није написао. С друге стране, многа његова песма већ давно није носила његово име, ослободила се свега личног и потврдила своју вредност и на поселу, и у кафани, и под прозором девојке.

Године 1857. написао је песму „Моји јади“ која почиње познатим стиховима „Ах кад тебе љубит не смем, другу љубит нећу ја“. После смрти супруге у четрдесетој години престао је да пише стихове и посветио се културном, просветноми политичком раду. Међу последњим стиховима које је написао су: „Кад ми Ленке моје нема, нек и песме нема више“.

Од почетка 21. века у Панчеву се сваке године одржава манифестација „Дани прота-Васе“ у организацији Српске православне парохије Панчево, у порти Успенске цркве где је Васа Живковић некада био свештеник.