Skip to main content
Luis

Sedam godina od LUISOVE smrti: Ljubiša, sviraj Dudu – još JEDNOM! (FOTO)

Foto: Facebook/Marko Louis
Na današnji dan otišao je moj prijatelj među muzičkim protivnicima - ekscentrik, drugačiji. Strastven!

- Kako se ne sećaš mog kuma Ljubiše iz Kanade što je skoro svakog leta dolazio u selo – čudila se Dragana kako njen sagovornik ima slabu memoriju.

- Kako izgleda, opiši mi ga kevo – tražio je Dragan dodatne informacije od imenjakinje. Nije mu majka, to je samo manir kafanskih ljudi – neki su braća, sestre, kumovi, a Dragana i Dragan su "keva" i "sin", iako su gotovo vršnjaci.

- Crna kosa, s čuperkom na temenu, mršav, sitne crne oči uvek poluzatvorene... Znaš ga sigurno!

- Pojma nemam – pijan, ali potpuno svestan (ume taj da pije!) odgovori Dragan, koga svi u banatskom selu zovu isto kao i njegovog oca – Caka!

- Ama, kako ne znaš, dolazio je u kuću pored Čvarkarevih, vazda je imao dobre "Levis 501" farmerice. A tek onaj šareni skejt!

Moglo je ovo ubeđivanje i prisećanje da traje doveka, ali se brzo završilo jer se dešavalo u lokalnoj kafani. A u bircuzu ne sme da bude mnogo odugovlačenja i nesporazuma – razgovor i druženje moraju da se nastave. Kako Dragan i Dragana nisu od onih što nerazumevanje rešavaju pesnicama, a i njihovo brojno društvo je počelo da se dosađuje, Caka je skočio sa stolice i viknuo:

- Slušaj kevo, za mene je postojao samo jedan Ljúbiša, njegovo ime se izgovara onako seljački – LjubÍša, bio je ćelav i debeo, nosio je svetlucave suknje i zvali su ga LUIS. Menjaj ovu pacersku muziku i puštaj "Mećavu" – završio je tobože iznervirani Caka i ušao u toalet.

NI KAFANA LEKA NEMA Neponovljivi Meho Puzić već 11 godina nije među nama: Ostavio je SEVDAH koji će živeti večno

Svi su istog momenta zaboravili na kuma iz Kanade, priča je skrenula u nekom zanimljivijem smeru, a sa razglasa su se čuli poznati stihovi "Kletve", idealni za zimsko kafansko veče: "Pusti najveću mećavu, Gospode, jabuku s krova nikad da ne pogode. Burme venčane kum nek' pijan izgubi, nek' je nikad niko ne ljubi!"

Na današnji dan je umro Ljubiša Stojanović Luis, ne znam tačno pre koliko godina – pišem daleko od interneta i gugla. I nije bitno ko je sve od kolega danas obišao njegov grob i ko ga nije "zaboravio" - to je scenario za posmrtne vesti o nekoj skandal pevaljci ili starleti.

OVO JE PRIČA O NJEMU: Velikan Angel Dimov zabrinut posle 40 godina karijere! "Narodnu muziku prekrio je plašt"

Isprva ga nisam voleo – za mene je bio samo još jedan od prostačkih "turbo" pevača jer sam ga stalno viđao kako gostuje u prostačkim, "turbo" emisijama. I pritom oblači 'aljine koje strobovi i ostala disko svetla obožavaju – kičasto deluje na prvi pogled, priznaćete. To mi je bilo dovoljno. Ja svoje predrasude pažljivo negujem – neko ko se pojavljuje u najgorem "treš" društvu niskostrastvenih kvazi narodnjaka ne zaslužuje previše pažnje.

DR MILIĆ VUKAŠINOVIĆ: Kafanska atmosfera je rađala moje pesme – zato sam ih danima zalivao alkoholom!

Ali, kada su obmanjujuće, predrasude su tu da se sruše lako poput kule od karata za koju ste utrošili mnogo truda i vremena ne biste li je sagradili. Zato je vest o Luisovoj nesreći na mene delovala kao kad čujete da ste izgubili dobrog prijatelja među ratnim protivnicima – jer bez njih ratovanje nema smisla. Tada ostaje samo veštačka i striktna podela na "nas dobre" i "njih loše" (nikad nije obrnuto), a svaka isključiva podela je nasilna, nametnuta, dosadna i iritirajuća. Pogotovo jer podrazumeva da moramo da uništimo "njih loše" da bismo preživeli "mi dobri" koji ćemo stvoriti valjan svet. Ne ide to tako!

KONOBAR OTKRIVA: Kada je Šaban Šaulić gost u kafani - zna se KO plaća! To nije njegov posao!

Kafanska lektira

U kafani se uživa u dobroj kapljici, ali i u čašici razgovora. A reči nas često vode do velikana koji ostaju velikani i posle gašenja poslednjeg svetla u lokalu. Da li pesmom, ili nekim drugim podvigom, upisali su se u „Kafansku lektiru“, i njihovo ime uvek se poteže kada se za stolom pretresu sve dnevne teme i prvih sedam piva, kad se ostane bez cigareta, i počne da se žali za prohujalim vremenima. Dobro došli u rubriku koja je posvećena njima!

Luisa nisam nikada upoznao, niti sam mu "stegnuo" ruku, ali su se naši putevi ponekad preplitali. Živeo sam u Studentskom domu "Karaburma", a Ljubiša je svakog leta pevao na godišnjoj proslavi u komšijskom zastupništvu BMW automobila "Radulović". Mi domci imamo odličan pogled na tu firmu – kao brucoš sam gledao Luisov "koncert" sa požarne terase na 13. spratu, dogodine sam se prebacio na šesti, a u trećoj sam shvatio da je tamo gore bolji pogled te sam otišao na 11. Radulović je baš znao kad da proslavlja – u jeku ispitnog roka, kada su studenti najnervozniji, ali zato i najviše slave, vesele se i opijaju. Tada su im poslovično prazni džepovi još prazniji. A kod Radulovića je pevao Luis, pilo se, činilo nam se, šta je ko poželeo, a pored ne preterano veselog skupa dimio se veliki roštilj na kom se peklo obilje mesa.

Uvek sam nešto dobacivao skupu "dole" – iz dosade, ali i zbog izraženog kontrasta između nas praznih džepova i stomaka i njih čiji su, u to smo bili sigurni, novčanici puni kao i porcije na ovalima koje su im servirali konobari domaćina. Drao sam se, nekulturno, iz sveg grla, a kad god bi Luis pravio pauzu između dve pesme dovikivao sam: "Ljubiša, sviraj Dudu!" Tada sam već razumeo zašto je moj prijatelj Caka, inače ludi bubnjar, rekao da za njega postoji samo jedan Ljubiša. Preslušao sam podosta njegovih pesama.

Luis me je isprva ignorisao, ali ja sam bio uporan. Nisam prestajao iako on nikako nije počinjao da peva "Dudu". Tek u drugoj, trećoj godini fakulteta Ljubiša se javio – posle par dovikivanja, pogledao je ka nama i rekao: "Samo za momke", i zapevao: "Dudo, tebe volim, Dudo, tebe želim, Dudo..."Oduševljeno smo mu otpozdravili, a pred kraj nastupa smo dobili još jedan poklon za naše uporno dosađivanje – otpevao je istu pesmu još jednom.

I taman kad je Ljubiša verovatno mislio da se otarasio budale iz studenjaka i da je konačno stigao u Žitište gde je svirao na otvaranju spomenika Rokiju Balboi koje je bilo nekoliko dana posle Radulovićevog pira – shvatio je da se grdno prevario, jer sam i ja došao na istu svečanost. U centar banatske varošice stigao je crnim džipom (istim onim koji je vozio i poslednjeg dana), otvorio je prozor i pitao me: "Izvinite, gde je centar sela?" Dobio je neočekivani odgovor: "Ljubiša, sviraj Dudu!" Zbunjen, samo je prozborio osmehujući se: "Gde opet na tebe da naletim!" I ja sam dodao: "Ovo je centar Ljubiša, verovao ti ili ne!"

Trubač Miloš Nikolić koji je svirao sa Luisom, kolega je i ortak mog cimera iz studentskih dana. Ne poznajem ga baš najbolje, ali  znam da ume s trubom, a rekao bih da još uvek ima onu "Bahovu" koju mu je kupio nesvakidašnji pevač. U retkim trenucima kada smo vreme provodili zajedno i u još ređim momentima kada je govorio o Luisu, shvatio sam da Ljubiša Stojanović nije bio "običan" čovek. Miloš i naš zajednički "pajtaš" nisu površni, niti "plitki" ljudi. Zato sam iz njegovog zbunjenog pogleda kada je pominjao Luisa, i zbog reči prepunih poštovanja, razumeo da mu je pokojni muzičar bio kao blizak rod (možda i više). A kako smo poprilično slični, znam da to ne može da postane bilo ko! I danas svira, između ostalog, sa njegovim sinom Markom Stojanovićem u bendu "St. Louis".

NIJE MENE DUŠO UBILO: Dima je snimio kafanski dragulj 90ih! "Rastu mi rogovi kad me pitaju zašto više ne pevam!"

Isto tako znam i da je Luis bio ekscentrik, drugačiji. Strastven! Ja praštam sve – zlobu, bezobrazluk, nepristojnost, uvrede, zločine, zverstva... Ljudima ne praštam samo – dosadu, nekreativnost i odsustvo strasti i želje za igranjem! A Luis je, čini mi se, bio sušta negacija svega toga. To čujem iz njegovih pesama – nisu možda delo vrhunske umetnosti, ali se u njima oseća potreba da se ne svira samo da bi se sviralo i da bi se zaradilo.

SINANE, HVALA TI, HVALA ZA SVE! Poslednji pozdrav legendi koja nije pevala rečima, već srcem

Primećivao sam to i u njegovom načinu pevanja, kao i u stilu oblačenju (zato njegove 'aljine nisu kič). I u spotovima – obožavam onaj za pesmu "Evo me opet dolazim" dok je svirao sa Južnim vetrom koji je možda i prvi domaći pagan-metal spot (Luis golih tabana, u papučama, ogroman i nalik ćelavom Sandokanu, šeta kroz snegom okovanu šumu, skuplja grane, lomi ih preko kolena, pali vatru i greje se onako paganski).

Brzi je legenda 90ih! Svi pamte KAČKETE ali pesme kriju tužnu priču! Trajalo je DECENIJAMA (FOTO, VIDEO)

Zato volim da na mom ruskom gramofonu pustim njegovu ploču "Ne kuni me, ne ruži me majko", a pogotovo istoimenu pesmu, kao i rumunsku "Jonje, Jonje". Jer, ipak je Luis bio moj prijatelja među muzičkim protivnicima. Bez njega i njemu sličnih "ratovanje" ne bi imalo smisla! Džaba što su na "mojoj", "dobroj" strani balkanski džezeri poput Bojana Zulfikarpašića, Nenada Vasilića, grupe "Serbian jazz, Бре!"... Lepo je kad i na drugoj strani, onoj koju većma smatram za klasično i odvratno pitko sranje, postoji neko sličan. Da u ratu pobedimo zajedno – ili da makar "moja" strana ne izumre!

Nameštam iglu na vinilu. Ljubiša, pevaj "Dudu" još jednom – opet i ponovo!

 

Sergej Komnenić

 

(tekst je originalno objavljen 31.7.2014.)

Pročitajte i:

+ Pošalji komentar 0 Pogledaj sve komentare

SD vip

SD parovi

Vremenska prognoza
Clear sky
8 Beograd