РОКИ ВУЛОВИЋ ЈЕ ОПЕВАО СРПСКЕ ЈУНАКЕ, А СЛУША ГА ЦЕО СВЕТ: "У мојим песмама нема мржње, то осећају и Хрвати и муслимани"
"С Поткозарја славног најбољи синови, историје лист исписују нови..."
Било је ратних певача, било и биће, али један је Родољуб Роки Вуловић, професор у пензији. Не морате бити српског порекла да би вам крв јаче текла венама када крену стихови да се нижу о епским јунацима '90-их година XX века као што су Љубиша Савић Маузер, Јован Мићић Кикор, Зоран Лопандић и остала војна лица из Рокијевих песама са којима је он служио, са којима се дружио и које је управо он, поред њихових дела, сачувао од заборава историје.
Седам година од ЛУИСОВЕ смрти: Љубиша, свирај Дуду – још ЈЕДНОМ! (ФОТО)
Није лако остати честит, не увредити противнике и непријатеље било да су заслужили или нису, већ само имати једну сврху у својим песмама, а то је јачање морала својих трупа и свог народа. То је био Рокијев начин и зато су његове песме препознате по естетици и раскоши емоција чак и међу Бошњацима и Хрватима, а о осталим народима света да и не говоримо.
- Моје песме су патриотске, нису националистичке. У њима нема ни трунке мржње, само љубав према отаџбини и свом народу. То осећају и Хрвати и муслимани и никада нисам имао проблем са њима. Чак има много примера где ми се исти јављају и упућују речи хвале за мој рад. Нигде нисам забрањен. У мојим патриотским песмама слушаоци су поново препознали љубав, овај пут према отаџбини и људима који су чврсто стали на браник исте. Добро сам познавао људе о којима сам писао, био сам војник, професор, а неки од њих су били и моји ђаци. То су били честити људи, неки од њих и школовани официри који су професионално радили свој посао штитећи свој народ и породице. Нажалост, велики број тих јунака нису више међу живима - прича Вуловић, посебно се осврћући на недавну смрт команданта Јована Мићића Кикора, која је у њему оставила значајан ожиљак.
- Вест о смрти Кикора ме је дубоко потресла. Гледао сам почасни строј који одаје последњу пошту још једном хероју који ће остати да живи у успоменама својих сабораца и мојим песмама.
Кафанска лектира
У кафани се ужива у доброј капљици, али и у чашици разговора. А речи нас често воде до великана који остају великани и после гашења последњег светла у локалу. Да ли песмом, или неким другим подвигом, уписали су се у „Кафанску лектиру“, и њихово име увек се потеже када се за столом претресу све дневне теме и првих седам пива, кад се остане без цигарета, и почне да се жали за прохујалим временима. Добро дошли у рубрику која је посвећена њима!
СИНАНЕ, ХВАЛА ТИ, ХВАЛА ЗА СВЕ! Последњи поздрав легенди која није певала речима, већ срцем
Требало би истакнути да је Вуловић вероватно српски певач који је најпопуларнији у иностранству и култни статус који данас има можда је и мистерија, а свакако тема, за многе социологе. Рокијеве песме имају милионе прегледа на Јутјубу, док су коментари које ћете наћи испод тих видео снимака написани на српском језику – али рецимо у свега 1% случајева. У оних осталих 99 су искључиво на енглеском, а када слушаоци уз своје поздраве напишу и државу одакле су, имена тих земаља варирају од Летоније, Финске, Норвешке све до територија Јужне Африке, Далеког истока и Канаде. Иако нас је са истока и запада, са севера и југа газила чизма кроз столећа дуга, ипак је у овом случају најбитније препознато у свим земљама света, биле нам пријатељске или не - квалитет.
Музички потковани Вуловић, са својом инструменталном артиљеријом и велелепним стиховима, сигурним гласом гађа директно у срце када га слушате, а кад уз све то гледате и спотове снимане на стварној линији ватре у којима кршни српски јунаци јуришају, пуцају и заузимају положаје, то је ефекат који се не може доживети ни од једног другог уметника. А Роки је управо то. Његови почеци у музици су били скромни и повучени попут њега самог, али је сада у позним годинама стигла сва популарност коју је кроз живот заслужио, а коју није имао чак ни када је стварао своја најзначајнија дела. Том мањку славе у младости је допринела и животна одлука, која се, гледано и са те и са ове дистанце, никако не може назвати лошом. "Књиге, браћо, књиге, а не звона и прапорци."
- Након запаженог наступа на омладинском фестивалу у Суботици, снимио сам и свој први сингл за музичку продукцију РТБ. Основао сам своју рок групу "ДАРМ" са којом сам организовао наступе у градовима који гравитирају мом родном граду Бијељини и сви ти наступи били су веома посећени. Као студент машинског факултета и као нова музичка нада гостовао сам на многим радио и ТВ станицама бивше државе. Био је то и преломни тренутак у мом животу и каријери: определити се за даље тј. професионално бављење само музиком или завршити факултет. Одлучио сам се за ово друго, а музика је остала и даље моја велика љубав и мој хоби. Компоновао сам музику, писао текстове и снимао понеки албум и наступао без велике жеље да остварим неку популарност. Нисам улагао у маркетинг, а људи који су ме слушали осетили су емоције које преносим и то ми је било довољно уз посао који сам радио - открива Роки за "Кафанску лектиру".
За друге се не навија, Србија се воли
Оно што је било тема пре месец дана јесте Светско првенство у фудбалу. У Србији су се ломила копља око најлепших жеља Хрватима, да ли је тај став у одређеном делу нашег народа исправан и да ли је у реду тако лако прећи преко историје, али и тренутне политичке климе у тој земљи, те им без устезања пружити подршку чак и када је најпопуларнија игра у питању.
- На Светском првенству сам као прави патриота навијао за Србију. Ништа друго ме није занимало - кратко, одсечно, концизно и срчано је одговорио Роки на ово питање.
Са истим сигурним, одмереним и пре свега здраворазумским ставом почео је да ствара музику и у току рата на простору бивше Југославије. Његове речи су допирале до српских војника попут нектара за снагу, а народ је такође у Рокијевим стиховима видео наду, што је сличан ефекат какав су имале српске епске песме распоређене по циклусима које се и данас уче у основним и средњим школама. Вуловић сматра да ко познаје историју добро зна да су епске песме чувари традиције и идентитета једног народа, па је тако било и са нумерама које је током битака стварао.
Било да су у питању спевови о херојима и дивизијама ("Пантери, пантери", "Хеј хеј, Кикоре", "Капетане Лазићу"), било да су елегије ("Кућни праг", "Балада о ратнику"), било песме чисто родољубиве природе ("500 година", "Републико Српска"), оне су биле и остале сведоци рата и сведоци стања духа српског народа у том тренутку. Комерцијални успех који су и тада постигле није био занемарљив, а читав приход од продаје плоча и касета је ишао у војни фонд, на лекове и санитетски материјал. У овим годинама су након четврт века доживеле потпуну ревитализацију и светску славу, један Јутјуб канал је заправо заслужан што су се сви снимљени спотови нашли на интернету и што су поново постали доступни људима, као и за чињеницу да сваки видео снимак има енглески титл.
- Наравно део захвалности за поновну актуелност и успех дугујем Јутјуб каналу "Kocayine", јер су они маркетиншки подржали све моје песме, што сам ја у младости свесно пропустио - речи су које славни ратни песник упућује својим промотерима и преносиоцима Рокијеве речи у популарној култури.
Мање познати део стваралаштва Родољуба Рокија Вуловића представљају све оне песме које нису о грађанском рату. Он је наиме снимио свега три албума са епском тематиком, док су његови и ранији и каснији радови пре свега окренути уобичајенијим лирским темама и иако је пре рата свирао између осталог рок музику, касније се окренуо нешто више народној, све до данашњих пензионерских дана. Ипак, кафана му је, као што јунаку наше рубрике и доликује, остала света институција.
- Певао сам у многим кафанама. Атмосфера која је пре неколико деценија владала је била посебна, присна, увек се тражила столица више, а људи су одлазили срећни, пуни позитивне енергије. Данас тога више нема - са сетом се присетио неких бољих кафанских времена, не желећи ипак да детаљније открије како се та чар изгубила и где смо погрешили у међувремену.
Иако је сада већ давно било доба када је ратни вихор носио све пред собом, иако опрости можда дођу, а можда и не долазе, заборав се никада не сме догодити. Срби су склони брисању из сећања свега што је било ружно, али заборављамо да нас је управо и то јачало и ојачало, па као што су српски народ носиле песме Рокија Вуловића у време страдања, тако и данас би требало да нам послуже да се подсетимо своје историје и својих великана. Слике порушених кућа, спаљених домова, најхрабријих добровољаца и Рокија, како са наочарима и у униформи стоји у епицентру бележећи крваве тренутке, то су слике које хтели или не, морамо упамтити. И као што смо захвални незнаним и знаним народним песницима који су нам патриотске осећаје у венама кроз векове јачали, тако смо и у овим конфузним временима захвални њему, највећем - Родољубу.